Гласове петочланог жирија који додељује НИН-ову награду за најбољи роман у 2009. години, поделили су, с најмањом могућом разликом, награђени „Гласови у ветру“ Гроздане Олујић и „Љетопис вјечности“ Жарка Команина.

Објављена код истог, најстаријег београдског издавача, „Српске књижевне задруге“, ово су дела писаца којима је неколико битних особина заједничко.

И Олујићева и Команин, у поодмаклој доби, превалили су половину осме деценије. И једно и друго, потврђени су аутори, критички повољно запажани још од својих првих романа, и не само у сопственој средини. Њихова дела, неспорно, припадају корпусу лепе књижевности. Стил им је негован, лексика богата и пробрана, а идеја дела увек добро промишљена. Иако несклони формалном експериментисању, романе објављују у дужим временским размацима. Кад би, којим случајем, НИН-ова награда била укинута, што би годишњу романескну продукцију код нас у најмању руку преполовило, број њихових романа засигурно би остао исти.

Од сличности њихових аутора занимљивија су, и овде важнија, слична својства њихових најновијих дела.

И главни јунак „Гласова у ветру“, Данило Арацки, и главни јунак „Љетописа вјечности“, Симон Рујанић, на крају су животног пута. Оба, с видика последњих својих дана, сагледавају своје животе и животе својих најближих предака; присећањима, они исписују породичне хронике пуне бола, страха и стида. И један и други боре се против заборава; од њега отржу и претачу у сећање, верујући да тако васкрсавају своје мртве. Њихов однос према сећању толико је сродан да би, без икаквог скрнављења карактера, готово све речи једног, које се на ово односе, могао изговорити онај други. „Једино уз помоћ његових сећања они трају“, пише у једној; „смрт није дио сјећања“ – у другој књизи.

У оба романа важан је летопис – већ написана или управо писана књига сећања којима су главни јунаци обузети. Код Олујићеве то је „Карановски летопис“, хроника места на Тиси, у којем су живели Арацки. Код Команина то је управо „Љетопис вјечности“, хроника Пелинова, у суседству Острога, које су настањивали Рујанићи. У псеудонимима и једног и другог летописца крије се реч за оног који понире у бескрај (заборава/сећања) тј. оног који из бескраја захвата. „Карановски летопис“ написао је „Шаптач из Божјег сна“, „Љетопис вјечности“ пише Приповедач Бездановић. Сећања оба јунака жуде и преко садржаја ових летописа. „Нема приче која може све да исприча“, каже Команин; то је и Олујићевој на памети.

Време оба романа, године су уочи и током крвавог распада Југославије поткрај прошлог века; време на које су упућена сећања њихових јунака, углавном су братоубилачке године Другог светског рата и непосредно после њега. „Јама с костима родитеља, браће и сестара чека, а ножеви се поново оштре“, пише у „Гласовима у ветру“. „Послије прохујалих година, јамари се не помињу, а пасја гробља прекривена су травом заборава“, пише у „Љетопису вјечности“. У оба романа, дакле, постоји тема победника и поражених у грађанском рату 1941–1945, само што је у једном она фундаментална, а у другом споредна. То је кључна, не и једина, разлика између ова два необично слична романа.

Команинов јунак призива сени својих настрадалих предака, он жели да их се сећа. Јунака Гроздане Олујић сени мртвих предака прогоне, он би да их се отараси.

Циљ Симона Рујанића сав је у томе да, после деценија принудног ћутања, открије прикривану истину о страдањима поражених од стране победника, на пољима и гудурама „од Пелинова до Похорја у Словенији“. Задатак Данила Арацког у томе је да сазна истину о свом несталом брату о коме се проносе гласине да је виђен на Голом отоку.

Арацки, вођен интуицијом, оним енигматичним редом узрока који називамо случајем, тумара по свету како би, међу Индијанцима племена Месквоки, брата открио у његовом сину, за кога није ни знао. Рујанић лек за своју „болест заборављања“, како каже ауторка „Гласова у ветру“, налази у свом родном месту, управо над јамом која му је прогутала и оца и ујака.

Готово двоструко обимнији од „Љетописа вјечности“, „Гласови у ветру“ описују послове и дане пет генерација породице Арацки, укључујући и оне с којима су они долазили у додир. Прича о „пасјим гробљима“ у њима је само сегмент саге о страдањима у разним временима и на разним местима диљем света.

„Љетопис вјечности“, готово без радње, у потпуности је „прича о јамама и диобама“, у којој не сазнајемо скоро ништа о поступцима јунака који, дакле, не делају него трпе. Потонули у бол и стид из познатог им разлога, јунаци су ту само персонификације ових осећања. Цео роман је, без икакве енигме, варијација једне једине теме. Његова структура је структура концентричних кругова.

Жртве злодела за које „није било разлога“, како каже писац „Љетописа вјечности“, код Гроздане Олујић су невини припадници некадашње грађанске класе. Код Жарка Команина, то су припадници четничког покрета, о чијим, пак, делима ништа не знамо. Једино што о њима знамо јесте то да су, „без саслушања и без суђења“, свирепо страдали од припадника партизанског покрета.

Олујићева се осврће на негативна својства комунистичке идеологије, али не фаворизује идеологију супротне, поражене стране. Она говори искључиво о невиним жртвама. Команинов роман се, пак, не задржава на последицама „црвене саблазни“ или „црвеног терора“; у неколико наврата, у њему се четништву изражава наклоност. „Измислили су за нас оно што нијесмо били и тако нас и данас тумаче“, каже стогодишњи рођак Приповедача. У тим моментима, ресантиман нарушава идеју дела да „тражити истину, не значи тражити освету“.