Кад је немачки недељник Шпигл објавио три фотографије које овековечују ликовања три америчка војника, од којих је један у чину капетана, над тек усмрћеним телима три авганистанска цивила, у саопштењу које је потписао пуковник Томас Колинс, Војска Сједињених Држава је изјавила: „Извињавамо се због нанетог бола који су изазвале фотографије.“ Судећи према овом саопштењу, све би било безболно да фотографије нису објављене.

Скаредност блиског контакта између војника и његове невине жртве, која се „у истом кадру“ може уочити само уколико је предузет копнени поход, остаје прикривена при ваздушним нападима. Између посаде борбеног авиона и страдалих цивила, чија је смрт на бланко рачуну „колатералне штете“, успоставља се метафизичка хигијенска зона. Дакле, смрт три поменута Авганистанца, убијена изблиза, и смрт цивила усмрћених издалека, односно одозго, у Ираку, Либији или, пре дванаест година, у СР Југославији, „онтолошки“ је различита – то нам сугерише логика просвећеног милитаризма.

Ова разлика успоставља се, на пример, као разлика између оболелости од рака узрокованог пасионираним пушењем и, с друге стране, услед експлозија бомби обогаћених осиромашеним уранијумом. За једно се налази одговорност, и она је лична – тако ће и три америчка војника из Авганистана бити процесуирана пред војним судом своје земље и, највероватније, осуђена на максималне казне затвора – а за друго, одговорност се не налази, и оно се у обзир узима као фатум.

На исти начин на који је у пропис забране пушења на јавним местима уписан и покушај друштва да олакша савест за терет штетних гасова емитованих из фабрика и аутомобила, у осуду војника за појединачне злочине на ратном подручју, уписан је и покушај друштва да олакша савест за сам терет војне интервенције. Ко у рат на туђој територији одлази са најбољим намерама, кући се неминовно враћа с рђавом савешћу. Наравно, ако уопште донесе главу на раменима.

Нови филм Кена Лоуча „Ирска рута“ (Route Irish) почиње секвенцом сахране војника убијеног у Ираку. Према званичном саопштењу, он је убијен од стране ирачких побуњеника. Фергус, пријатељ убијеног војника Френкија, одговоран за његов одлазак у Ирак, открива да су његову смрт скривили саборци које је Френки оптуживао за убиство једног ирачког дечака и био спреман да против њих поднесе кривичну пријаву.

Лоуч проблем показује у свој његовој комплексности. Наиме, онај ко је убио дечака тврди да је то учинио превентивно, јер је изгледало да дечак, посежући за мобилним телефоном, намерава да активира експлозив. У прилог одбрани убице иду и примери из ратног искуства и војни прописи о понашању на терену који обавезују да се после изрицања команде „руке увис“, пуца на сваки миг. Ипак, пред нама је, непобитно, убица дечака, и то дечака који није ни помишљао на напад.

 Фергус узима правду у своје руке, хвата главног кривца и, најчувенијом методом мучења коју су амерички војници упражњавали на заробљеним Ирачанима (преливањем воде преко пешкиром обмотаног лица изазива се паника дављења), добија његово признање. На крају, кад схвати да му је убица дечака, под неиздрживим мукама, признао нешто што није учинио, Фергус ће и себи прекратити живот. Као солидно оправдање, ништа се не може испречити између савести и злог дела. Да ли је уистину тако?

Дански документарни филм „Оклопник“ (Armadillo) Јануса Меца Педерсена показује нам управо супротно – то да се између савести и злог дела ништа не може испречити тако као солидно оправдање.        

Свеж вод данских војника одлази на шест месеци у Авганистан да, на првим борбеним линијама с талибанима, замени стари вод сународника. Како се види „из прве руке“, неколико припадника овог вода починило је ратни злочин. Група талибана је ликвидирана пошто је окршај завршен. Војник који је испалио рафал у ров, у касарни се хвали како је противнике убио док су се још мрдали. Потом је, с још једним другом, добио медаљу. Кад се глас о начину ликвидације проширио, осумњичени војници потежу аргумент самоодбране – рањени талибани су намеравали да пуцају.

Разлика између примера из играног филма Кена Лоуча и Педерсеновог документарца у томе је што су, у другом случају, уместо цивила и малолетника, у питању одрасли ратници. Механизам одбране је, међутим, истоветан. Не само да војник није убица, који убија малолетника или рањеног противника, него је спасилац који убија потенцијалног убицу. Оно што оптерећује савест, не може се изгубити – оно се може само преокренути у сопствену супротност.

Док два поменута филма и три поменуте фотографије бацају светлост на беду новог оружаног интервенционизма, филм Кетрин Бигелоу „Катанац за бол“ (The Hurt Locker), прошле године овенчан Оскарима, по добром старом холивудском обичају, ствара илузију његовог сјаја. У њему су амерички војници у Ираку, на тешком задатку демонтирања експлозивних направа, приказани као истински пожртвовани, добри људи који домицилном становништву свесрдно помажу. Они свој живот не стављају на коцку као дански или енглески младићи за 10.000 долара месечно, да би кад се врате кући могли да покрену сопствени бизнис, како је рекао Фергус, него као људи посебног кова који чине оно што је (и у политици) најсветије – жртвују се за другог, и то за оног другог из другог (односно, трећег) света. Симптоматично је да и у овом филму гине један дечак. Али, овде тај дечак, прирастао за срце америчком јунаку, страда у нападу Ирачана.

Идилу о актуелним стварима увек покваре фотографије са терена.