Tekstovi Stevana Vukovića i Uroša Đurića, objavljeni u Kulturnom dodatku „Politike”, zaista su odrazi panike pred nemogućnošću njihovih autora da daju bilo kakvu razumnu repliku na moju izjavu da su izložbe u svetu, slične Oktobarskom salonu, kao i on sam, sajmovi diletantizma i kiča i da ovakve manifestacije nanose ogromnu štetu našoj kulturi. Stičem utisak da su autori tekstova bili primorani da brane nešto u šta ne veruju i da udare svim oružjem na onog koji se usudio da kritikuje ustoličeni sistem štetočina nad umetnošću u Srbiji. Razumeli smo iz priloženog da kritikovati Salon nije politički korektno, a onog koji se na to usudi, kao moja malenkost, treba proglasiti ga za ništavnu ličnost.

Đurić u toj panici ide korak dalje, pa nagoveštava mogućnost krivičnog postupka koji može da mi se dogodi zbog moje drskosti što sam se usudio da kritikujem ono što se kritikovati ne sme! Pretpostavljam po toj logici da je ista pretnja već upućena i svim drugim nevaljalcima po svetu koji su do sada na sličan način ocenili produkciju „vizuelne umetnosti“, kao i piscima bezbroj knjiga koje svake nedelje izlaze na Zapadu na ovu temu.

Nalogodavci se ovde služe proverenim vlastodržačkim metodama, pa od omalovažavanja slikara neistomišljenika, preko uvreda, do pretnji sudom, pokušavaju na sve načine da opravdaju kič i diletantizam koje održavaju silom, kao i svoju vlast, naravno. Jedan zaključak se logično nameće. Njihova „vizuelna umetnost“ u periodu neoliberalizma je isto što je bio socijalistički realizam u komunizmu. Metodi su im identični, a nestaće kad propadne neoliberalizam i doživeće istu sudbinu kao socijalistički realizam, posle propasti komunizma.

Da vam učinim zadovoljstvo, spreman sam da prihvatim da sam najgori među slikarima, kao što vi to pokušavate da objasnite čitaocima, ali ne razumem kako će vam to pomoći da operete „vizuelnu umetnost“ od kiča? Prihvatam i da celo moje delo može biti najbednija produkcija na svetu, ali ne vidim kako ćete zbog te činjenice spasti vašu produkciju od diletantizma?! Ako biste nekako postigli da budete bar približno loši onoliko koliko sam ja po vama loš, vi biste tek tada bili na konju!

Da polemišem sa ljudima bez argumenata, a s jedinom željom da mene diskredituju, pokazuje i sledeći podatak naveden iz neznanja. Đurić navodi sajt artfacts.net i moju poziciju na njemu, misleći da je napravio pun pogodak. Taj sajt ima veze sa rejtingom umetnika isto koliko ga ima i telefonski imenik. Da preciziram: uvedeni podaci na sajtu bazirani su samo na informacijama koje umetnici ili pretplaćene galerije šalju. Primetićete da su zaključci o meni na pomenutom sajtu izvedeni na osnovu samo moje dve stare izložbe, od ukupno osamdeset samostalnih i oko dve stotine kolektivnih izložbi! Zato su na toj vašoj „tabeli uspeha“ Van Gog i Gogen daleko iza nekih početnika koji vredno šalju svoje podatke, a ova dvojica mrtvi, pa ne mogu! Slikari se ne vrednuju kao teniseri, da li ste to znali? Zato ne bih komentarisao domaće „zvezde“ navedene u Đurićevim argumentima „svetskog uspeha“.

Najzad, želeo bih da odam najveće priznanje Kulturnom centru Beograda, njegovoj direktorki Marini Đurđević i svim zaposlenim koji su požrtvovano i uspešno organizovali ovogodišnji Oktobarski salon, uz napomenu da Kulturni centar nije birao umetničkog direktora Salona, niti je odgovoran za njegov umetnički kvalitet. Grad Beograd imenuje odbor koji predlaže umetničkog direktora Salona.

Mislim da Beograd zaslužuje bolji Oktobarski salon, okrenut kreativnoj energiji iz Srbije i sveta.