Текстови Стевана Вуковића и Уроша Ђурића, објављени у Културном додатку „Политике”, заиста су одрази панике пред немогућношћу њихових аутора да дају било какву разумну реплику на моју изјаву да су изложбе у свету, сличне Октобарском салону, као и он сам, сајмови дилетантизма и кича и да овакве манифестације наносе огромну штету нашој култури. Стичем утисак да су аутори текстова били приморани да бране нешто у шта не верују и да ударе свим оружјем на оног који се усудио да критикује устоличени систем штеточина над уметношћу у Србији. Разумели смо из приложеног да критиковати Салон није политички коректно, а оног који се на то усуди, као моја маленкост, треба прогласити га за ништавну личност.

Ђурић у тој паници иде корак даље, па наговештава могућност кривичног поступка који може да ми се догоди због моје дрскости што сам се усудио да критикујем оно што се критиковати не сме! Претпостављам по тој логици да је иста претња већ упућена и свим другим неваљалцима по свету који су до сада на сличан начин оценили продукцију „визуелне уметности“, као и писцима безброј књига које сваке недеље излазе на Западу на ову тему.

Налогодавци се овде служе провереним властодржачким методама, па од омаловажавања сликара неистомишљеника, преко увреда, до претњи судом, покушавају на све начине да оправдају кич и дилетантизам које одржавају силом, као и своју власт, наравно. Један закључак се логично намеће. Њихова „визуелна уметност“ у периоду неолиберализма је исто што је био социјалистички реализам у комунизму. Методи су им идентични, а нестаће кад пропадне неолиберализам и доживеће исту судбину као социјалистички реализам, после пропасти комунизма.

Да вам учиним задовољство, спреман сам да прихватим да сам најгори међу сликарима, као што ви то покушавате да објасните читаоцима, али не разумем како ће вам то помоћи да оперете „визуелну уметност“ од кича? Прихватам и да цело моје дело може бити најбеднија продукција на свету, али не видим како ћете због те чињенице спасти вашу продукцију од дилетантизма?! Ако бисте некако постигли да будете бар приближно лоши онолико колико сам ја по вама лош, ви бисте тек тада били на коњу!

Да полемишем са људима без аргумената, а с једином жељом да мене дискредитују, показује и следећи податак наведен из незнања. Ђурић наводи сајт artfacts.net и моју позицију на њему, мислећи да је направио пун погодак. Тај сајт има везе са рејтингом уметника исто колико га има и телефонски именик. Да прецизирам: уведени подаци на сајту базирани су само на информацијама које уметници или претплаћене галерије шаљу. Приметићете да су закључци о мени на поменутом сајту изведени на основу само моје две старе изложбе, од укупно осамдесет самосталних и око две стотине колективних изложби! Зато су на тој вашој „табели успеха“ Ван Гог и Гоген далеко иза неких почетника који вредно шаљу своје податке, а ова двојица мртви, па не могу! Сликари се не вреднују као тенисери, да ли сте то знали? Зато не бих коментарисао домаће „звезде“ наведене у Ђурићевим аргументима „светског успеха“.

Најзад, желео бих да одам највеће признање Културном центру Београда, његовој директорки Марини Ђурђевић и свим запосленим који су пожртвовано и успешно организовали овогодишњи Октобарски салон, уз напомену да Културни центар није бирао уметничког директора Салона, нити је одговоран за његов уметнички квалитет. Град Београд именује одбор који предлаже уметничког директора Салона.

Мислим да Београд заслужује бољи Октобарски салон, окренут креативној енергији из Србије и света.