Одавно се зна да је академска историографија корисно средство за превазилажење стереотипа. Поједностављене представе о „другима” исповеда, наиме, већина припадника сваког друштва. Често се, међутим, заборавља да постоје и „позитивни стереотипи”. Изгледа да, упоредо са чудном потребом да се у одређеним друштвеним групама препозна претња и непријатељ, постоји и, можда нешто слабија, жеља да се у „другоме” види савезник и пријатељ. Необична је, али и логична брзина са којом „позитиван стереотип” може да се претвори у своју негативну супротност. Тако се данас, под притиском најновије историје, често могу чути тврдње да су наши „традиционални савезници”, Француска, Британија и нарочито САД (стереотипи о Русији посебна су тема), у ствари наши „вековни непријатељи”, који су, „увек радили против нас”. Не треба, наравно, посебно наглашавати да су и позитивни и негативни стереотипи, иако захвални за проучавање, подједнако сукобљени са стварношћу.

Каква је корист од историографије у превазилажењу позитивних стереотипа показује докторска теза Станислава Сретеновића Француска и краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1929. Одбрањена на Институту Европског универзитета у Фиренци, она се, у издању београдског Института за савремену историју, прилагођена широј читалачкој публици, управо појавила у преводу са француског на српски језик.

Са сигурношћу се може рећи да је Сретеновић на сасвим нов начин осветлио доба у коме су, према увреженом мишљењу, савезнички односи између Француске и Србије (као дела Краљевине СХС) достигли највишу могућу тачку. Непосредно пре Првог светског рата, франкофилија водећих српских интелектуалаца била је подстакнута отпором пред притиском милитаристичког немачког света. У самом рату, политички и културни афинитети учвршћени су непосредним сусретима и заједничким победама. Коначно, новостворена Краљевина СХС, заједно са Румунијом, Чехословачком и Пољском, сматрана је делом француског санитарног кордона, окренутог ка пораженој Средњој Европи, али и ка претећем Совјетском Савезу.

Насупрот општој представи о „традиционалном савезништву”, Станислав Сретеновић убедљиво је реконструисао историјску слику односа два, како сам каже, „неједнака савезника” – Француске, још увек велике силе, и новонастале Краљевине СХС, која је тек имала да се бори за опстанак. Уверљивост Сретеновићеве реконструкције заснива се на огромној изворној грађи, коју је сакупио у француским, италијанским, британским и југословенским архивима и библиотекама. Небројена сведочанства и доказе подвргао је строгим методима академске историографије, ослоњеним на достигнућа француских стручњака за међународне односе, Жан-Батисте Дирозела и Пјера Ренувена, али и на добре традиције београдске историографске школе. Ти методи, поред осталог, подразумевају темељно истраживање изворне грађе и залажење у економска, културна, религијска, колективно-психолошка питања, да би се, у расветљавању порекла политичких феномена, откриле тзв. дубинске силе. Језик приповедања лишен је емоција и брзоплетих закључака, јер циљ није оцењивање, него разумевање.

Иако је приказао несклад између француског прагматизма и српских очекивања (заснованих, опет, на практичним интересима), Сретеновић није склизнуо из позитивних у негативне стереотипе. Напротив, доказао је да Француска јесте била важан ослонац српских елита у њиховом покушају да се одупру ревизионистичкој Средњој Европи и бољшевичком Совјетском Савезу, и створе нову, снажну, мултиетничку државу, ослоњену на Западну Европу. Сретеновић је потврдио да су у основи ове сарадње били интереси, али је показао и да се емоције (позитивне и негативне) ипак не смеју занемаривати као чинилац у међународним односима. Повукао је, међутим, јасну линију, којом је показао где су биле, и од чега су зависиле границе француске подршке новоствореној Краљевини. Изложио је и чињенице које упућују на закључак да је Француска, уочи Шестојануарске диктатуре, почела да прихвата федералистичку концепцију преуређења југословенске државе.

У низу објашњења и појединости аутор је проширио фонд знања не само српске, него и европске историографије. У обимном уводном делу дао је преглед односа Француске и Србије од Берлинског конгреса до краја Првог светског рата, чиме је тема сагледана у дубљем историјском трајању. Нагласио је кључни значај „италијанског фактора”, који је Француску присиљавао да између потенцијално савезничког Рима и већ придобијеног Београда, бира Рим. Одатле је потицала та чудна уздржаност Француске у њеној подршци Краљевини СХС. То се нарочито добро видело по несуђеној француској помоћи у изградњи морнарице новостворене Краљевине.

Посебну вредност ове књиге представља исцрпан приказ културне и економске политике Француске у Краљевини СХС. Аутор је идентификовао установе и методе систематског потискивања традиционалног немачког утицаја и уласка француске културе и економије у новонастали политички простор. Културном политиком Француске у Краљевини СХС бавила се институција тајанственог имена, „Служба за француске послове у иностранству”, основана 1920. Судећи по подацима из француских архива, које преноси Сретеновић, у „културну пропаганду”, чак и независно од „Службе”, радо су се укључивали небројени француски дипломати, интелектуалци, пословни људи, официри, свештеници, па и часне сестре. Необично је читати њихове педантно писане извештаје, у којима су на први поглед безазлени културни садржаји, какве су биле француске позоришне представе, новоотворени курсеви језика, набавке књига за библиотеке, доделе стипендија, или црквене мисе, представљани као важни политички успеси. У исто време, са подозрењем и узнемиреношћу, праћени су такви детаљи какви су били одласци универзитетских професора из Краљевине на усавршавање у Немачку, набавке немачких књига, успостављање веза између Српске православне цркве и Англиканске цркве, па чак и јачање утицаја, унутар јеврејске заједнице, „пронемачки усмерених” Ашкеназа на штету „профранцуски и просрпски расположених” Сефарда.

Нова тема је и француска „културна политика” у бившим деловима немачког, средњоевропског културног простора – Хрватској и Словенији. У Београду, француски утицај ширио се преко водећих, франкофонских елита, жељних француске културе и политичке подршке. Из Загреба су, међутим, француски конзули, од 1920. до 1929, јављали о равнодушности, па и непријатељству којим су, као пријатељи Срба, били окружени. У поређењу са Загребом, и у Љубљани је било више одзива на покушаје Француза да истисну свепрожимајући немачки, па и италијански утицај.

Књига Француска и краљевина СХС показује да је спољна политика великих сила још увек велика и изазовна тема европске историјске науке. Не би, међутим, требало да се потцени ни њен практичан значај. У последњих двадесет година јасно се показало да познавање логике и интереса великих сила представља услов голог опстанка „малих народа”.

-----------------------------------------

Мач помирења

Кад је покренута иницијатива да Србија подигне споменик Француској, најпре се размишљало да тај споменик буде подигнут у Паризу, али је француски посланик Дар сугерисао да то буде у Београду , и то на Калемегдану, који је требало да постане национални пантеон под ведрим небом. Дар је утицао и на избор уметника, Ивана Мештровића, службеног вајара династије Карађорђевић. Иако га је званично предложио Богдан Поповић, председавајући конкурсне комисије за подизање споменика француски посланик Дар у извештају свом француском шефу пише: „Лично сам подржао Мештровића, најпре као највећег југословенског вајара, чији таленат тежи снази и хероизму; затим, зато што је Хрват, и на тај начин рођењем симболише уједињење свих Југословена око Француске.”

Сретеновић наставља: „Тема споменика није била ништа мање осмишљена. Висока женска фигура, попут Маријане без републиканских атрибута, са античким грчким плаштом и косом скупљеном под фригијску капу – симболом слободе... У Београду је начин на који је представљена Француска био различито тумачен и постао је предмет расправа. Није се јасно видело да ли је мач који она држи у руци исукан за борбу или га управо враћа у корице. Посланик Дар, коме је вероватно засметао ратоборан аспект фигуре, дао је неколико дана пре инаугурације споменика у листу „Политика” објашњење у складу са општом француском политиком: „Очи Француске сијају жаром борбе, али се истовремено уздижу ка идеалу мира. Рука замахује смртоносним мачем, али је истовремено спремна да га с презиром баци иза себе. Управо тако, и једино тако, Француска жели да буде представљена: спремна за одбрану, спремна за помирење.” Било је ту упозорење југословенским политичарима да не изиграју француско поверење