Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Руперт Мардок је рођени Аустралијанац, али је држављанин и Велике Британије и САД. Стубови његовог медијског царства су на обе стране Атлантика, па зато није чудно што су сведочење овог глобалног тајкуна и двоје његових најближих сарадника пред комитетом британског парламента директно преносиле све велике ТВ мреже у Америци. За моменат, то је било важније и од домаће буџетске кризе.

С добрим разлогом, упркос томе што Мардок ни приближно није толико повезан са овдашњом политичком елитом, колико са британском. Али утицајан јесте. Не само што његови милиони подмазују и овдашњу политичку машинерију, већ због начина на који, преко својих медијских поседа, промовише своје конзервативне политичке вредности.

Али и због потребе медија да се баве самим собом. У овом случају, Американци су са задовољством констатовали да су бољи од Британаца. Упркос томе што им чувени Први амандман устава гарантује готово апсолутну слободу говора (у шта спада и писана реч), показало се да је новинарска етика на овој страни „баре” чвршћа од оне на источној. Што није успео да наруши ни Мардок.

Као и у Британији, Мардок и овде своје пипке има у свим медијима: штампаним, телевизијским, сателитским и интернету. У штампи, то је такође комбинација жутих новина за масе – таблоид „Њујорк пост”, али и оних за „владајућу класу” – „Волстрит џорнал” („журнал” у даљем тексту). У причи са насловне стране поводом хакерског скандала, односно начина на који је већ почивши „Њуз оф д ворлд” долазио до својих информација, магазин „Тајм” констатује да је Мардок „културна сила која у Америци није виђена од Вилијама Рандолфа Херста” (1863–1951, магнат који је у своје време водио највећи новински бизнис на свету).

Наравно да је занимљиво и да је одлична медијска храна кад они чији је посао да откривају скандале и сами постану скандал, али рекло би се да фасцинација Мардоком овде проистиче из главне чињенице с њим у вези – да је у ономе што ради успешнији од других. Отуда и извесна склоност да му се да известан „попуст”: у конгломерату који запошљава 50.000 људи он није могао да улази у детаље шта сваки од њих ради, чуло се у једној телевизијској дебати. И сам Мардок је, уосталом, у британском парламенту, у дану који је прогласио „најпонизнијим у свом животу”, рекао да су га „изневерили људи којима је веровао и људи којима су они веровали”.

Друга страна овога је међутим нешто мање пријатна по њега. У питању је његова предаторска пословна култура: они којима је веровао поступали су наиме само онако како је он то од њих очекивао. Жута штампа почива на једноставном принципу: „шокирај и запањи на свакој страни”. Пирс Морган, некадашњи (током деведесетих) главни уредник „Њуз ов д ворлда”, а сада водитељ на Си-Ен-Ену (у доскорашњем термину Ларија Кинга), то је пре неки дан објаснио овако: „Кад уређујете таблоид, ви сте у комерцијалном рату.”

У том рату, како показује британски пример, није било правила: Мардокови војници су полазили од тога да конкуренцију морају да победе по сваку цену, па су у том процесу учестало прелазили преко оне границе која откривање скандала одваја од скандала по себи.

Либерални део америчког новинског еснафа је међутим минулих дана, користећи британску аферу као повод, вивисекцирао Мардоков учинак на овдашњем медијском простору, бавећи се пре свега „Журналом” и Фокс телевизијом.

Фокс мрежа (која има има изузетан рејтнинг и доступна је у 98 одсто америчких домова) дежурна је додуше тема већ више од две године, због своје агресивне улоге као опозиционе трибине председнику Бараку Обами, што се најбоље види по томе што је неколико од тренутно десетак претендената да му на изборима 2012. буду изазивачи у улози плаћених спољних коментатора ове телевизије: Њут Гингрич, Мајк Хакаби, Сара Пејлин…

Промовисање конзервативних идеја је наравно легитимно, али на Фоксу је то до пре неки дан, у емисијама Глена Бека, била и платформа за екстремно десничарење. Бек је међутим најурен тек кад његове свакодневне тираде против Обаме, кога је проглашавао и за Лењина и за Хитлера у исто време, нису више могли да сваре оглашивачи.

Много је занимљивији међутим пример „Журнала”, који је у Мардоковој империји од 2007, када га је преузео од оснивача, породице Бенкрофт, као лист са великом репутацијом, али, као и друге новинске куће изложене ударима интернета, у великој финансијској кризи.

За три и по године, „Журнал” је у том погледу консолидован, уместо отпуштања новинара, запошљавани су нови, претекао је „Ју-Ес тудеј” на трону најпродаванијег америчког дневног листа (тираж му је нешто преко два милиона примерака) – али и увелико промењен.

Постао је, прво, много конзервативнији него што је био (мада је његова опозиција Обами у знатно елегантнијем паковању од Фоксове), а затим, променио је и опште уређивачко усмерење. Најновија анализа показује да је од око 1.200 текстова са његових насловних страна у прошлој години, само 12 одсто за тему имало бизнис и економију, што је пре Мардока био главни садржај. Уместо дневника пословне елите, „Журнал” је преусмерен на колосек „општег смера”, и даље веома квалитетан, али другачији. Са нешто краћим текстовима (чак знатно краћим од оних у „Њујорк тајмсу” који му је главни ривал) и главним новитетом: свакодневним забавним додатком, што се објашњава „генетским утицајем” корпорације коју му је нови власник.

То је несумњиво заслуга „Мардокових људи”, уредника који су доведени одмах после преузимања – у редакцији се тачно зна ко је ПМ, а ко АМ (што у овом случају нису скраћенице за пре и после подне, већ за оне који су у „Журналу” били пре Мардока и оних који су дошли после).

Кад је скандал у Британији избио, „Журнал” га је у првих неколико дана игнорисао. Кад се грудва претворила у лавину, добио је простор, прво на унутрашњим странама (где је објављен и интервју с „газдом”, Мардоком, али без непријатних питања о његовој личној одговорности). Последњих неколико дана огласило се и неколико уредника на коментаторским странама, поручујући да новинари Мардокових медија у Америци, а „Журнала” поготово, немају баш никакве везе са скандалом у Британији.

Најдаље у овој (само)одбрани и оповргавању да се „корпоративне структуре” мешају у уређивање новина отишао је Роберт Полок, уредник коментаторских страна у „Журналу”. „Сви знамо како се Сулбергерови мешају у ’Њујорк тајмс’. Грахамови такође нису изван редакције ’Вашингтон поста’. Уредници и новинари ’Волстрит журнала’ су били најслободнији у поређењу са било којим америчким листом. Ту слободу уживамо и са г. Мардоком’”, написао је у сопственом листу.

На крају, неколико речи појашњења о појму „Мардоково царство”. „Њуз корп.”, холдинг свих медијских поседа овог бренда, има седиште у Њујорку, у „Рокфелер центру” (Авенија Америка). Она је акционарско друштво које се котира на берзи, у којем Мардокови имају само 12 одсто обичних акција, али и 40 одсто управљачких, што Мардоку сениору омогућава да задржи контролу – и буде позиван на „командну” одговорност. Кад је избио скандал у Британији, акције су у први мах пале, али су инвеститори повољно реаговали на његово сведочење у парламентарном комитету у Лондону, па су повратиле део изгубљене вредности.