Od našeg specijalnog izveštača

Na glavnom programu ovogodišnjeg izdanja festivala, od 9. do 18. jula,ponovo se svirao džez, produkcija ECM proslavila je 40. rođendan u Pozorištu Morlaki, manuš majstori svingovali su u malenom Oratorijumu Santa Cecilija, trgovima se orio ritam i bluz – cela Peruđa se opet tresla u ritmu džeza… „Svaka vam čast, ovo je najbolje izdanje godinama unazad”, čestitao sam direktoru festivala Karlu Panjoti. „Izgleda da tako ne misli i publika”, odgovorio mi je. „Na žalost, Arenu Santa Đulijana jedino mogu da napune pop izvođači”. Bio je u pravu, ali onda ni Umbria Jazz više ne bi bio džez festival.

Prvi vikend manifestacije poklopio se sa finalnim utakmicama Svetskog kupa u fudbalu što se dodatno osetilo na slabijoj prodaji karata. Ipak, konačni bilans bio je zadovoljavajući: ukupno je prodato preko 30.000ulaznica, sa zaradom oko 700.000evra. „Nismo profitirali, nismo ni izgubili”, izjaviće članovi fondacije na završnoj konferenciji za medije. Prvi put, za isti sto seli su predstavnici grada, provincije Peruđa i regiona Umbrija, čijim udruženim snagama ovaj festival uspeva da opstane u kriznim godinama. Presek njihovih obraćanja ostavio nas je u uverenju da razumeju da je festival postavio Peruđu na kulturnu mapu sveta, da je nosilac turističke ponude regiona, te da su spremni da pojačaju pomoć organizatorima. Panjota se zadovoljno osmehivao…

Festival je počeo mirnije nego ikad, uz odgovarajuće manju gužvu i na Korzu Vanući, sve do četvrte večeri i rasprodatog koncerta Marka Noflera. Sledeće večeri, 16-godišnja Kanađanka Niki Janofski otvorila je program vokalnog džeza. Talenat je neosporan, put ka slavi otvoren, samo bi bolje bilo kada bi manje pričala. „Ja zaista obožavam džez… The Beatles su omiljeni bend moga brata, on ih nikad nije gledao, a ja jesam, pa ovo sad pevam za njega… Volite li The Beatles? I ja…” itd., sve sa glasom Mini Maus, izazivalo je bure smeha u grupici novinara, odvlačeći pažnju od muzičkog sadržaja. The Manhattan Transfer su pak simpatični sa stavom večitih tinejdžera: koreografija za kazina u Las Vegasu je u zanimljivom susretu sa ozbiljnom vokalnom ekspertizom iskonske džez tradicije – od Ele Ficdžerald i Lajonela Hemptona, preko Majlsa i Korije (kome je posvećen aktuelni album), do Weather report i veličanstvene verzije „Birdland”. O Rendi Kraford i Džou Semplu više utisaka iz Štutgarta…

Čik Korija – sjajan, Herbi Henkok – očajan. Obojica sa novim projektima, u all-star društvu, ali pristup dijametralno suprotan. Keni Garet (49, alt saksofon), Kristijan Mekbrajd (38, bas) i Roj Hejns (85, bubnjevi) inspirisali su Čika (59) da se pozabavi džez tradicijom (T. Monk, B. Pauel), pokazujući neverovatnu snagu da iz stare muzike izvlače nove uzbudljive inspiracije. Kontekst istorije koja živi pojačala je činjenica da je kvartet sastavljen od predstavnika četiri generacije džezera. Lajonel Lueke (gitara), Greg Filingejns (klavijature), Tal Vilkenfeld (bas) i Vini Kolajuta (bubnjevi) bili su saučesnici u najgorem Henkokovom izdanju ikad. „Imagine Project” je još jedno razvlačenje bitničke ideje o svetu bez rata (numere Sema Kuka, Lenona i Dilana), na albumu je pevala prva pop-liga, a pred nama se mučila izvesna Kristina Trejn, ime koje treba što pre zaboraviti. U međuvremenu, i bend se mučio sa Henkokovim hitovima – mislim da bi amaterski bendovi sa trgova Peruđe uneli više strasti u „Watermelon man”.

Soni Rolins je briljirao. Dva sata i 15 minuta svirke punim plućima i stomakom: burni fanki-bap, pa nežna balada, pa kalipso za ples, pa opet isto. Rolins, u tipičnom stilu, časti nas uzbudljivim, turbulentnim, dugim improvizacijama, inspirišući i mlade saradnike (Piter Bernstin – gitara, Kobi Votkins – bubnjevi, Semi Figeroa – udaraljke, jedini „stariji” je Bob Krenšou – bas) da mu odgovore iz sve snage. Definicija džeza. Pat Metheny Group u redukovanom izdanju (Metini – gitara, Lajl Mejs – klavijature, Stiv Rodbi – bas, Antonio Sančez – bubnjevi) izvodili su najveće hitove iz celokupne karijere sastava. Prijalo je podsetiti se, a postava kvarteta pružala je Metiniju i Mejsu više prostora za individualne doprinose, što je fanovima sigurno odgovaralo.

Na glavnom programu čuli smo još: Tonija Beneta (kao da se zaustavio u vremenu, izgleda i peva isto kao pre petili 25 godina – utisak je pokvario nepotreban nastup netalentovane ćerke Antonije), gitaristu Džulijana Lejdža (nova nada džeza – zanimljiv akustični susret kantri muzike, indijskih ritmova i džeza), kao i obiman brazilski spektakl Sons e Movimentos do Desejo-Projeto Ahe, sa istaknutim latinoinstrumentalistima i dvadesetočlanom plesnom trupom.

Istraživanje dodirnih tačaka džeza i savremene klasike, blagi začini evropske muzičke tradicije, kreiranje specifične „tamne” atmosfere, eksperimentalna zvučna arhitektura, tišina kao muzika, inspiracije filmom i poezijom – neke su od zajedničkih karakteristika celokupne ECM porodice, koju je šest programa na ovom izdanju festivala snažno osvetlilo. Pojedinačno: ukus Skandinavije u spoju sa američkom avangardom trija švedskog pijaniste Boba Stensona; vrcava džeziranja francuskog folklora klarinetiste Luisa Sklavisa u pratnji mladih muzičara; kreativno dremanje uz muziku Tarkovsky Quarteta (Fransoa Kuturje – klavir, Anja Lehner – violončelo, Žan-Mark Larše – sopran saksofon, Žan-Lui Matinije – harmonika) inspirisanu radovima slavnog režisera; virtuozna solo predstava pijaniste Stefana Bolanija, teška i zabavna istovremeno, sa 30-minutnim bisom u kojem je ispunjavao želje posetilaca; ambijentalne bravure švajcarskog kvinteta Nik Bartsch’s Ronin sa zvučnim modulima koji se transformišu u realnom vremenu uz zanimljivu igru svetlima; fascinantna predstava trubača Enrika Rave, laureata prestižne Evropske džez nagrade za najboljeg džezera u 2009, u all-star društvu (Stefano Bolani – klavir, Tore Brunborg – saksofoni, Anders Jormin – bas, Manu Kače – bubnjevi).

Drugi vikend festivala bio je krcat zanimljivim premijerama. Upoznali smo legendarnog turskog kompozitora i pijanistu Fahira Atakoglua; pozdravili kubanskog pijanistu Alfreda Rodrigeza (nova zvezda džeza – protežira ga, nimanje-niviše, Kvinsi Džons); napajali se dugim improvizacijama američkog saksofoniste Dejvida Binija; plesali uz veseli fanki ritam italijanskog pijaniste Đovanija Gvidija i njegovog (novog) Rebel Banda; cupkali u taktu svinga uz The Golden Striker Trio kontrabasiste Rona Kartera; očima i ušima uživali u sjajnoj predstavi Melodi Gardo, koja je opet izvela novi sastav i opet promenila većinu aranžmana.

Roberta Gambarini ponela je ovogodišnju nagradu „Ambasador Umbrije u svetu”. Prethodno je briljirala na testuDoen Beat Blindfold– pogodila je šest od sedam numera, koje joj je pustio publicista Den Ulet. Sličan test za časopis Jazz Times obavio je džez kritičar Tomas Konrad sa Stefanom Bolanijem. Italijanski pijanista bio je tek polovično uspešan – Kita Džereta uopšte nije prepoznao, a za Breda Meldoua je izjavio: „Ovakve u Italiji zovemo autsajderima!”

Snažnih utisaka i previše za samo šest dana provedenih u zelenom srcu Italije. A usput? Paste, vina, gelati, espresso… Uz džez majstorije i magiju italijanske kuhinje, 40 stepeni u hladu se sasvim lepo podnosi.

Vojislav Pantić