Од нашег специјалног извештача

На главном програму овогодишњег издања фестивала, од 9. до 18. јула,поново се свирао џез, продукција ECM прославила је 40. рођендан у Позоришту Морлаки, мануш мајстори свинговали су у маленом Ораторијуму Санта Цецилија, трговима се орио ритам и блуз – цела Перуђа се опет тресла у ритму џеза… „Свака вам част, ово је најбоље издање годинама уназад”, честитао сам директору фестивала Карлу Пањоти. „Изгледа да тако не мисли и публика”, одговорио ми је. „На жалост, Арену Санта Ђулијана једино могу да напуне поп извођачи”. Био је у праву, али онда ни Umbria Jazz више не би био џез фестивал.

Први викенд манифестације поклопио се са финалним утакмицама Светског купа у фудбалу што се додатно осетило на слабијој продаји карата. Ипак, коначни биланс био је задовољавајући: укупно је продато преко 30.000улазница, са зарадом око 700.000евра. „Нисмо профитирали, нисмо ни изгубили”, изјавиће чланови фондације на завршној конференцији за медије. Први пут, за исти сто сели су представници града, провинције Перуђа и региона Умбрија, чијим удруженим снагама овај фестивал успева да опстане у кризним годинама. Пресек њихових обраћања оставио нас је у уверењу да разумеју да је фестивал поставио Перуђу на културну мапу света, да је носилац туристичке понуде региона, те да су спремни да појачају помоћ организаторима. Пањота се задовољно осмехивао…

Фестивал је почео мирније него икад, уз одговарајуће мању гужву и на Корзу Ванући, све до четврте вечери и распродатог концерта Марка Нофлера. Следеће вечери, 16-годишња Канађанка Ники Јанофски отворила је програм вокалног џеза. Таленат је неоспоран, пут ка слави отворен, само би боље било када би мање причала. „Ја заиста обожавам џез… Тhe Beatles су омиљени бенд мога брата, он их никад није гледао, а ја јесам, па ово сад певам за њега… Волите ли Тhe Beatles? И ја…” итд., све са гласом Мини Маус, изазивало је буре смеха у групици новинара, одвлачећи пажњу од музичког садржаја. Тhe Manhattan Transfer су пак симпатични са ставом вечитих тинејџера: кореографија за казина у Лас Вегасу је у занимљивом сусрету са озбиљном вокалном експертизом исконске џез традиције – од Еле Фицџералд и Лајонела Хемптона, преко Мајлса и Корије (коме је посвећен актуелни албум), до Weather report и величанствене верзије „Birdland”. О Ренди Крафорд и Џоу Семплу више утисака из Штутгарта…

Чик Корија – сјајан, Херби Хенкок – очајан. Обојица са новим пројектима, у all-star друштву, али приступ дијаметрално супротан. Кени Гарет (49, алт саксофон), Кристијан Мекбрајд (38, бас) и Рој Хејнс (85, бубњеви) инспирисали су Чика (59) да се позабави џез традицијом (Т. Монк, Б. Пауел), показујући невероватну снагу да из старе музике извлаче нове узбудљиве инспирације. Контекст историје која живи појачала је чињеница да је квартет састављен од представника четири генерације џезера. Лајонел Луеке (гитара), Грег Филингејнс (клавијатуре), Тал Вилкенфелд (бас) и Вини Колајута (бубњеви) били су саучесници у најгорем Хенкоковом издању икад. „Imagine Project” је још једно развлачење битничке идеје о свету без рата (нумере Сема Кука, Ленона и Дилана), на албуму је певала прва поп-лига, а пред нама се мучила извесна Кристина Трејн, име које треба што пре заборавити. У међувремену, и бенд се мучио са Хенкоковим хитовима – мислим да би аматерски бендови са тргова Перуђе унели више страсти у „Watermelon man”.

Сони Ролинс је бриљирао. Два сата и 15 минута свирке пуним плућима и стомаком: бурни фанки-бап, па нежна балада, па калипсо за плес, па опет исто. Ролинс, у типичном стилу, части нас узбудљивим, турбулентним, дугим импровизацијама, инспиришући и младе сараднике (Питер Бернстин – гитара, Коби Воткинс – бубњеви, Семи Фигероа – удараљке, једини „старији” је Боб Креншоу – бас) да му одговоре из све снаге. Дефиниција џеза. Pat Metheny Group у редукованом издању (Метини – гитара, Лајл Мејс – клавијатуре, Стив Родби – бас, Антонио Санчез – бубњеви) изводили су највеће хитове из целокупне каријере састава. Пријало је подсетити се, а постава квартета пружала је Метинију и Мејсу више простора за индивидуалне доприносе, што је фановима сигурно одговарало.

На главном програму чули смо још: Тонија Бенета (као да се зауставио у времену, изгледа и пева исто као пре петили 25 година – утисак је покварио непотребан наступ неталентоване ћерке Антоније), гитаристу Џулијана Лејџа (нова нада џеза – занимљив акустични сусрет кантри музике, индијских ритмова и џеза), као и обиман бразилски спектакл Sons e Movimentos do Desejo-Projeto Ahe, са истакнутим латиноинструменталистима и двадесеточланом плесном трупом.

Истраживање додирних тачака џеза и савремене класике, благи зачини европске музичке традиције, креирање специфичне „тамне” атмосфере, експериментална звучна архитектура, тишина као музика, инспирације филмом и поезијом – неке су од заједничких карактеристика целокупне ЕЦМ породице, коју је шест програма на овом издању фестивала снажно осветлило. Појединачно: укус Скандинавије у споју са америчком авангардом трија шведског пијанисте Боба Стенсона; врцава џезирања француског фолклора кларинетисте Луиса Склависа у пратњи младих музичара; креативно дремање уз музику Тarkovsky Quartetа (Франсоа Кутурје – клавир, Ања Лехнер – виолончело, Жан-Марк Ларше – сопран саксофон, Жан-Луи Матиније – хармоника) инспирисану радовима славног режисера; виртуозна соло представа пијанисте Стефана Боланија, тешка и забавна истовремено, са 30-минутним бисом у којем је испуњавао жеље посетилаца; амбијенталне бравуре швајцарског квинтета Nik Bartsch’s Ronin са звучним модулима који се трансформишу у реалном времену уз занимљиву игру светлима; фасцинантна представа трубача Енрика Раве, лауреата престижне Европске џез награде за најбољег џезера у 2009, у all-star друштву (Стефано Болани – клавир, Торе Брунборг – саксофони, Андерс Јормин – бас, Ману Каче – бубњеви).

Други викенд фестивала био је крцат занимљивим премијерама. Упознали смо легендарног турског композитора и пијанисту Фахира Атакоглуа; поздравили кубанског пијанисту Алфреда Родригеза (нова звезда џеза – протежира га, нимање-нивише, Квинси Џонс); напајали се дугим импровизацијама америчког саксофонисте Дејвида Бинија; плесали уз весели фанки ритам италијанског пијанисте Ђованија Гвидија и његовог (новог) Rebel Bandа; цупкали у такту свинга уз Тhe Golden Striker Trio контрабасисте Рона Картера; очима и ушима уживали у сјајној представи Мелоди Гардо, која је опет извела нови састав и опет променила већину аранжмана.

Роберта Гамбарини понела је овогодишњу награду „Амбасадор Умбрије у свету”. Претходно је бриљирала на тестуDoen Beat Blindfold– погодила је шест од седам нумера, које јој је пустио публициста Ден Улет. Сличан тест за часопис Jazz Times обавио је џез критичар Томас Конрад са Стефаном Боланијем. Италијански пијаниста био је тек половично успешан – Кита Џерета уопште није препознао, а за Бреда Мелдоуа је изјавио: „Овакве у Италији зовемо аутсајдерима!”

Снажних утисака и превише за само шест дана проведених у зеленом срцу Италије. А успут? Пасте, вина, gelati, espresso… Уз џез мајсторије и магију италијанске кухиње, 40 степени у хладу се сасвим лепо подноси.

Војислав Пантић