ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТРАНЗИЦИЈИ
Историја је учитељица живота само тамо где потискује митску свест. Онде, пак, где митска свест онемогућује историјску, живот је запуштен и обесцењен. Тамо где је историја учитељица, живот је савремен; онде где је мит водиља, прошлост је повампирена. Мит обавезује на дуг племену, историја позива на одговорност пред светом.

По паду Берлинског зида, пред могућношћу да, попут неких других посткомунистичких земаља (Пољске, Чешке или Мађарске), ствара модерну државу, Србија је посрнула у антимодернизам. Политички пад у прошлост био је праћен суновратом националне историје у националистички мит. Кључно питање било је тада: колика, а не каква држава – како каже Олга Поповић-Обрадовић у својој постхумно објављеној књизи коју је приредила Латинка Перовић: „Каква или колика држава“ (Хелсиншки одбор за људска права у Србији, 2009).

После „Парламентаризма у Србији од 1903. до 1914. године“ (Службени лист СРЈ, 1998) – капиталног дела које је развејало мит о „златном добу“ раног српског парламентаризма – ова нова књига, такође јасно и разговетно, разоткрива митотворне стереотипе у корену савремене наше политичке ситуације.

Из области националне историје државе и права, дело Олге Поповић-Обрадовић (1954–2007) представља прекретницу у националној историографији, не само због пионирског раскринкавања мита о „златном добу“ српског парламентаризма или због увида у „чисто либералну“ политичку стратегију Напредне странке (Стојан Новаковић, Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин) наспрам антилибералне Народне радикалне странке (Никола Пашић), него и због методолошке дистинкције аспекта норме и аспекта праксе у проучавању политичке историје.

На пример, када анализира Милошевићев режим, историчарка смело истиче да је у том периоду „извршена институционална реформа којој се не може порећи да је, без обзира на бројне мањкавости, створила основне уставне претпоставке за успостављање модерног демократског поретка. Уведено је начело поделе власти, вишепартијски систем, непосредни избори, успостављен парламент и либерализовани медији; чак је и министар војске први пут у историји Србије именован из редова грађанских лица“, али „уместо да утру пут успостављању плуралистичке демократије, тржишне економије и владавине права, модерне политичке институције послужиле су као мимикрија за покривање, односно својеврсно легитимисање једног тотално архаичног, антимодерног политичког пројекта који је уз то још био и злочиначки. Питање државних граница и етничка хомогенизација дефинисани су као примарни интерес српског народа, пред којим слобода појединца као вредност или нестаје или, у најбољем случају, има тек другоразредни значај“ (стр. 325).

Историчар који не разликује ниво прокламоване политичке норме од нивоа практиковања те норме, несмотрено, заправо, прикрива чињенице и потхрањује митове.

Актуелност и ангажованост историографског дела Олге Поповић-Обрадовић заснива се на проучавању „врућих“ политичких тема и на постојаном постављању питања о кривици и одговорности за злочине почињене у име српског народа током ратова у првој половини деведесетих година прошлог века. „Питање свих питања јесте у томе да ли ћемо признање и осуду злочина интериоризовати као свој сопствени морални закон, те да ли ћемо опстати као људи. Уколико то изостане, злочин ће постати саставни део нашег идентитета и Србија никад неће постати нормална земља” (стр. 497).  Не треба заборавити да се научничка каријера Олге Поповић-Обрадовић поклапа с периодом кад су, не пристајући на онтологизацију појма нације, објективни историчари код нас проглашавани националним издајницима.

Сагледавајући, у историјској перспективи, узроке и последице савремених политичких збивања, Олга Поповић-Обрадовић уочава доминантне и рецесивне обрасце српске политичке културе који се, у различитим политичким режимима и државноправним формацијама, углавном пресликавају. Основна вододелница је ту, како каже историчарка, „однос према Западу као културно-цивилизацијском моделу“ (328). Тако убиство премијера Ђинђића 2003. има идентичну идеолошку, антиевропску позадину као и, 1903, убиство последњег краља из династије Обреновића.

И данас у Србији ово је историјска политичка дилема, „отворено питање избора између историјских алтернатива: српско питање као културно и цивилизацијско, или примарно, као државно-правно питање“ (стр. 435). Од политичког одговора зависи ко ће – национална митологија или национална историја – постати учитељица друштвеног живота и да ли ће се Србија развијати у модерну демократску државу, „као извор благостања сопствених грађана, с једне, и солидног, респектабилног ослонца сопственом народу ван њених граница, с другестране“ (436), или, у „народну државу“ којој је циљ што већа територија и национална хомогеност. Да ли ће се, наиме, српска политика руководити колективистичком идејом да је национално питање суштинско демократско питање, или либералним начелом да је питање демократије суштинско национално питање – то је кључно.