Beogradska „Prosveta“ koju je, zapalu u dugove, kupio IPS, upravo je, finansijski pomognuta od Ministarstva kulture, objavila knjigu Sima C. Ćirkovića (1951) „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji 1941–1944“ čiji je podnaslov „Leksikon ličnosti: slika jedne zabranjene epohe“.

Na jednom mestu u predgovoru, autor za svoj leksikon kaže da je „prva sistematska slika epohe data kroz biografsku galeriju ličnosti koje su bile faktotumi tog perioda“. Na drugom, takođe u predgovoru, svoje delo karakteriše ovako: „Ovaj leksikon odslikava moralnu dramu srpskog naroda i njegovog vođe koji je propovedao legalizam za vreme nemačke okupacije, verujući da će Srbija doživeti preporod.“

Dok je prva navedena karakterizacija, bez vrednosnog određenja epohe, naprosto žanrovska odrednica istorijskog dela, druga predstavlja vrednosni sud prema kojem kolaboracionistička vlada generala Nedića, legalnim sredstvima, a u skladu sa svojim kredom, nastoji da preporodi srpski narod pod nacističkom okupacijom. Takođe, upitno je da li se general Nedić uopšte može nazvati vođom srpskog naroda u periodu 1941–1944. Izbeglička vlada u Londonu, o čemu piše i u ovom leksikonu, već u decembru 1941. lišava Nedića čina „zbog kolaboracije s nemačkim okupacionim aparatom“. Ražalovani general, dakle, samozvani je nacionalni vođa, a njegova premijerska praksa – legalna je u okviru okupacionog zakonodavstva, a nelegalna u odnosu na zakone slobodne zemlje.

Autor knjige „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji“ dobro primećuje da je Nedićeva vera u nacionalni spas u „Srbiji pod svastikom“ – njegov najveći greh. No, potpuno je u neskladu s tim kad, zaključujući, autor tvrdi sledeće: „Đeneral Milan Nedić pretvoren je u lošu epizodu srpske istorije. Istina je, međutim, da je on hteo da pomogne narodu...“

Prvo, Milan Nedić nije pretvoren u lošu epizodu srpske istorije, on jeste ta loša epizoda.

Drugo, ukoliko i uzmemo u obzir da je njegova osnovna namera bila da pomogne srpskom narodu, te da je njegov politički angažman pod okupacijom „žrtvovanje“, kako pojedini istoričari smatraju, posledice tog njegovog žrtvovanja i te njegove, recimo altruističke, namere – nečovečne su. Njegove dobre namere, rečeno rečnikom onih koji u njih ne sumnjaju, nesumnjivo su popločale put u pakao. 

Ono što ostaje kao prepoznatljiv znak ove od nacizma tutorisane Nedićeve vladavine jesu logori Sajmište i Banjica u Beogradu, logori u Nišu, Šapcu i Velikom Bečkereku, masovna ubistva Jevreja, Roma i istinskih rodoljuba.

O stradanju u banjičkom logoru, kroz koji je ukupno prošlo 26.637 osoba, a ubijeno 4.286, Istorijski arhiv Beograda ove godine je objavio kapitalno, dvotomno izdanje: „Logor Banjica – logoraši 1941–1944“. O masovnom stradanju gotovo cele populacije srpskih Jevreja (11000), pod leksikografskom odrednicom „Milan Nedić“, Simo C. Ćirković piše i ovo: „U poverljivom aktu (Geheime Kommandosache) od 23. marta 1942, zapovedajućeg generala u Srbiji (kdr. General und Befehlshaber), navedeno je da je ’jevrejsko pitanje rešeno’, te da u skorije vreme neće biti posla s njima i masonima, što je naveo u višečasovnom susretu sa ministrom-predsednikom (Nedićem, moja prim.) s kojim je razmotrio ključne tačke okupacione vlasti.“

Kad u biografskim odrednicama, na više od petsto stranica, o dve i po hiljade ličnosti piše bez ideoloških predrasuda, činjenično, i kad o Nediću kaže i to da je „početkom 1943. zahtevao od nemačkih vlasti da se više od 600 bivših jugoslovenskih oficira, Srba, pošalje u lager zbog nekooperativnosti s okupacionim aparatom“, ostaje nejasno zašto u predgovoru, koji zaprema nešto više od deset stranica, Simo C. Ćirković tvrdi da je Nedić „pretvoren u lošu epizodu srpske istorije“. Osim toga, citirajući austrijskog istoričara Valtera Manošeka, on tvrdi da Nedićeva vlada ne snosi odgovornost za ubijanje Jevreja. „Tu Nedić ništa nije mogao, njemu su ruke bile vezane, jer je bio samo sluga višeg reda okupacione sile“, piše Ćirković. Upravo u tome što je služio okupacionom režimu i što je poštovao antijevrejske zločinačke zakone, Nedić snosi odgovornost i za ubistva Jevreja. Šta je mogao da učini? Mogao je da ne služi okupacioni režim.

Ukoliko bismo prenebregli zaključke o moralnosti Nedićeve „Vlade narodnog spasa“ koje autor iznosi u predgovoru, a koji su u nesaglasju sa onim što je izneo u leksikografskom delu knjige, onda bismo mogli da kažemo da delo „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji“ na videlo istorije izvodi i mnoge ličnosti koje je prekrila senka povesti i puno biografskih detalja koji jasnije ocrtavaju psihološki i moralni portret onih koje smo smatrali poznatima (na primer, da slikarka Beta Vukanović, rođena Babet Bahamajer, pod okupacijom u Beogradu, iako Nemica, nije htela da se izdvaja od svojih sugrađana; da je porodica Nikole Kalabića pola godine bila zatočena u logoru na Banjici; da je Olga Spiridonović, mlada glumačka zvezda okupirane prestonice, zahvaljujući zalaganju Mitre Mitrović, skinuta sa crne liste novih vlasti). Posle, prošle godine objavljene, studije Bojana Đorđevića „Srpska kultura pod okupacijom“ – u kojoj nam autor pokazuje da za vreme Nedićeve vlade jeste bilo nekakvog kulturnog života, ali da nije bilo stvaralaštva, da je srpska kultura, u senci nacističke ideologije, poričući svoje evropske tekovine, bila retrogradna i da je, pod nemačkom okupacijom, bila prožeta pogubnim osećanjem inferiornosti – knjiga Sima C. Ćirkovića, takođe, osvetljava taj mračni period, s tim što, u predgovoru, u tom mraku nalazi i nekakvu veličinu.