У непрегледном низу од преко хиљаду и више дела што их је током свог дугог и плодног стваралачког века остварио српски сликар Павле-Паја Јовановић (1859–1957), једна слика се посебно издваја.

Као прво, за њу се зна само на основу репродукција у хелиогравури, олеографији и сл., јер до данас се не зна где се налази оригинал.

Друго, она је једно од најбољих дела Паје Јовановића уопште.

Треће и не мање важно, догађај који је приказан на слици, година када је слика настала и година у којој се обележава јубилеј 150 година од рођења Паје Јовановића, директно се поклапају и пружају повод за причу о једној слици и три јубилеја.

Слика о којој је реч FurorTeutonicus – Битка у Теутобуршкој шуми – јесте историјска композиција која приказује битку и победу Германа над Римљанима у Теутобуршкој шуми 9. године н. е. (тачно пре две хиљаде година). Сликар је имао задатак да представи догађај када су германска племена до ногу потукла Римљане намамивши их дубоко у неприступачну Теутобуршку шуму. До тада завађена германска племена, окупила су се против Римљана око војсковође Арминија који је служио у римској војној провинцији Германији под проконзулом Квинтом Варом, у време цара Октавијана Августа. Варов задатак био је да успостави римску власт све до области Везера и Лабе на истоку. Међутим, Арминије је тајно склопио савез са германским поглаварима како би осујетио римске намере. У јесен те 9. године, искористивши Варово поверење, Арминије је намамио у заседу три римске легије са око двадесет хиљада војника са самим проконзулом Варомна челу, и током тродневне битке потпуно их уништио. Сматра се да се битка одиграла у крајевима двадесетак километара северно од градаОснабрик, где се данас налази спомен-обележје на овај значајан догађај из историје немачког народа.

Паја Јовановић је ову слику завршио последње године XIX века 1899. (тачно пре сто десет година), у време када се озбиљније посветио сликању великих историјских композиција попут Таковског устанка, Сеобе Срба, Крунисања цара Душана и др. Припреме за њу трајале су сигурно више од једне године, мада се не зна поуздано када и од кога je тачно добио поруџбину за њу. Неоспорно да је сликар засновао реконструкцију догађаја битке на историјским чињеницама, мада је овај догађај заокупљао пажњу многих уметника и пре Паје Јовановића (рецимо, немачки уметник Фридрих Гинкел је 1864. насликао једну верзију ове битке). Да би што верније интерпретирао чувену битку у Теутобуршкој шуми, Јовановић се додатно инспирисао и Вагнеровом оперском трилогијом „Прстен Нибелунга”.

Већ када су се појавиле прве репродукције слике Furor Teutonicus, одмах су биле обавезна илустрација у многим књигама историјског или археолошког садржаја, са назнаком да се радило о делу аутора P. Joanоwitza. Исте 1899. била је излагана у Бечу и том приликом је добила престижну Рајхлову награду и новчани износ од хиљаду и шесто форинти или шест хиљада динара у злату.

Наш велики научник Милутин Миланковић који је у то време живео и радио у Бечу, у свом делу Успомене, догађаји и сећања, пун утисака, описује слику Паје Јовановића као једну од најбољих од свих које је видео у Бечу. Слика је добила престижне награде на међународним изложбама у Сент Луису 1904. и Салцбургу 1909. године, али од тада јој се губи даљи траг. До нас су, пак, остале сачуване две скице у уљу мањег формата које је Јовановић насликао током прве и друге деценије прошлог века.

Још један податак је занимљив.

Наиме, према наводима из Јовановићевих „Мемоара”, слика коју аутор води под називом Los Barbaros, која је иначе била откупљена за Национални музеј у Сантијаго де Чилеу 1911, могла би да буде управо Furor Teutonicus, али ни за њу се поуздано не зна како је изгледала и где се налази, јер је Јовановић у својим мемоарским забелешкама навео да је у времену пред Други светски рат слика на необјашњив начин нестала.

Како год било, Паја Јовановић је у свом делу FurorTeutonicus монументалних размера (према његовом сећању величине преко 20 m²) унео сву своју вештину и искуство, тако да се са правом сматра за једно од најзначајнијих његових дела уопште. Надахнут Вагнеровом опером и литературом, припремљен студијама и историјско-археолошким подацима о историјској бици и спреман да као сликар извуче из себе највеће мајсторско умеће, Јовановић је створио такво дело које је по квалитету мерљиво у светским размерама реалистичког сликарства крајем XIX и почетком XX века.

Гајимо наду да слика није неповратно нестала и да ће јој се пре или касније ипак ући у траг, а уколико би се то догодило, било би то свакако једно од најзначајнијих културних открића.