Ne bojim se smrti, bojim se letenja, govorio je Pikaso. Ali ovaj slavni slikar samo je jedan iz povelike grupe umetničke bratije koja bi radije umrla nego sela u avion. Ukoliko ste pisac, slikar, reditelj ili glumac, strah od letenja vam je, izgleda, zagarantovan. Primera je bezbroj. Karlos Fuentes, na primer, nije leteo punih petnaest godina. Putovao je vozom i po deset dana, samo da bi izbegao – avion. Kasnije je fobiju od letenja, navodno, prevazišao i vozio se čak i jednomotornim avionima. Umirući od straha.

Od svih filmskih reditelja, najizraženiji strah od letenja imao je Luis Bunjuel.Iako je neprekidno leteo i u osamdesetoj godini, činio je to ne mičući se sa svog mesta u avionu, jedva živ od užasa. Kažu da se kod njega istinski strah javljao u momentu kada bi se odjednom u avionu pojavio raspoloženi kapetan, koji bi putnike veselo pitao da li im prija let. „Ko vozi avion sada, dok se ovaj šeta?“, pitao bi Bunjuel saputnika, dok mu je lice dobijalo boju svežeg pergamenta.

Miloš Forman godinama je živeo između Amerike i tadašnje Čehoslovačke. No, Forman je u avion smeo samo posle nekoliko popijenih viskija. Jednom prilikom je preterao. Uneli su ga u avion u kome je, čim je seo, nastavio da pije. Kada je avion sleteo, Formanu je ljubazno prišla stjuardesa i rekla:„Sleteli smo, gospodine Forman!“ „Divno“,odgovorio je.„Ali da li u Prag ili u Njujork?“

Sedamdesetih godina dvadesetog veka jedna spisateljica potresla je svet romanom u kome je letenje bilo deo naslova. U pitanju je, naravno, Erika Džong i roman „Strah od letenja“. Glavna junakinja se u tom romanu više od ljubavi i života, boji – letenja. Leči ga na razne načine, ali ne uspeva da ga izleči i tako i dalje spada u grupu pisaca koji sa ogromnom zebnjom ulaze u krilato prevozno sredstvo. Ipak, postoje i pisci koji ne zaobilaze samo avione, nego i aerodrome. Jedan od njih je Mišel Uelbek, francuski književnik,koji zbog straha od terorizma već godinama svuda putuje isključivo – vozom.

U avion sa ogromnom zebnjom seda i nobelovac Markes. U godinama najveće fobije od aviona nije leteo punih deset godina, a onda ga je ŽoržiAmaduipak nagovorio da ponovo počne da leti. Istini za volju, Amadubi seo u „konkord” i preleteo okean. Ali bi se na povratku ipak vratio nazad – brodom. Markes je čitav niz kolumni objavljenih u „Ekspektadoru“ posvetio problemu letenja. Tu navodi da Bunjuelov lek protiv straha od letenja koji je glasio: piće kod kuće, piće na aerodromu i piće u avionu, pri poletanju, na Markesa uopšte nije delovao. Njegov strah je ostajao isti, samo mu je bivala dodata i strahovita glavobolja. Markesu čak ni univerzalni lek za sve – čitanje, u avionu ne pomaže, a sa užasom posmatra ljude koji čitaju dok se brod, po piščevom osećaju, bori u vazduhu sa olujama I silama nemerljivim. No, urugvajski pisac Karlos Martines Moreno, svedoči Markes, smatra da nema ničeg boljeg od čitanja u avionu. Naime, on već dvadeset godina brodi visinama sa jednim istim, raskupusanim primerkom Madam Bovari, pretvarajući se da čita štivo koje zna napamet, jer smatra da je Flober to nepogrešivo sredstvo koje će ga spasti od smrti u vazduhu.

Ipak, svi se slažu da putovanja imaju i afrodizijačka svojstva. Kada se otvorila javna kuća u Barankvilji, gde su navodno usluge ljubavi nudile najlepše stjuardese, Markes je sa celom umetničkom bratijom pojurio na to mesto. Kada su stigli, tamo je već sedeo predsednik opštine i cela gradska vlada, baš kao i novinari. No, istina je, kao i obično, bila poražavajuća. Umesto prelepih stjuardesau luksuznom ambijentu, jednom skromnom prostorijom koja je Markesa po nečemu podsećala na štalu, šetale su domaće mulatkinje, koje su govorile španski bez akcenta, odevene u uniforme Pan Amerikena i Lufthanze.

Autorka ovih redova se pre dve godine vraćala iz Montreala sa velikog festivala pisaca, BlueMetropolis-a, ali je u avionu bila ne sa piscima, već sa – ruskom hokejaškom reprezentacijom. Datum književnog festivala nekako se poklopio sa datumom održavanja prvenstva. Čim je avion uzleteo, moj saputnik, čuveni ruski hokejaš, beo od straha, izvukao je iz torbe punu flašu votke koju je nekako prošvercovao u avion. „Izvolite“, ponudio me je velikodušno, više puta, uprkos mom ljubaznom odbijanju, pre nego što je skoro ispraznio bocu, i u roku od pet minuta zaspaoposle mog odbijanja. Nemam, naime, strah od letenja, već od pletenja, tj. od života bez putovanja, vozova, brodova, aviona.

Strah od aviona hara i ovim prostorima. Jednom prilikom je cela postavka Jugoslovenskog dramskog pozorišta putovala avionom u daleku Podgoricu, a samo jedan od mladih glumaca, iz straha od letenja, kamionom je putovao sa dekoraterima. Bard slavnog JDP-a sa setom u glasu ga je potapšao pred let i rekao: „Ako svi mi izginemo, odmah ćeš postati prvak.“

Osamdesetih godina dvadesetog veka po Klubu književnika kružila je priča da je Momo Kapor celu jednu noć u Dubrovniku pio sa nepoznatim čovekom. Naručivali su turu za turom i vodili neobavezne razgovore, onakve kakve vode ljubazni neznanci tokom letnjih noći, na moru. „I zbog čega vi noćas toliko pijete?“, pitao je Kaporov noćni sadrug, naručujući još jednu rundu. „Eh”, odvratio je Kapor. „Pijem…A sutra i letim za Beograd, a strah me je…” „Nemate razloga za strah“, rekao je čovek nazdravljajući novom čašom. „Ja ujutru vozim avion za Beograd.“