Не бојим се смрти, бојим се летења, говорио је Пикасо. Али овај славни сликар само је један из повелике групе уметничке братије која би радије умрла него села у авион. Уколико сте писац, сликар, редитељ или глумац, страх од летења вам је, изгледа, загарантован. Примера је безброј. Карлос Фуентес, на пример, није летео пуних петнаест година. Путовао је возом и по десет дана, само да би избегао – авион. Касније је фобију од летења, наводно, превазишао и возио се чак и једномоторним авионима. Умирући од страха.

Од свих филмских редитеља, најизраженији страх од летења имао је Луис Буњуел.Иако је непрекидно летео и у осамдесетој години, чинио је то не мичући се са свог места у авиону, једва жив од ужаса. Кажу да се код њега истински страх јављао у моменту када би се одједном у авиону појавио расположени капетан, који би путнике весело питао да ли им прија лет. „Ко вози авион сада, док се овај шета?“, питао би Буњуел сапутника, док му је лице добијало боју свежег пергамента.

Милош Форман годинама је живео између Америке и тадашње Чехословачке. Но, Форман је у авион смео само после неколико попијених вискија. Једном приликом је претерао. Унели су га у авион у коме је, чим је сео, наставио да пије. Када је авион слетео, Форману је љубазно пришла стјуардеса и рекла:„Слетели смо, господине Форман!“ „Дивно“,одговорио је.„Али да ли у Праг или у Њујорк?“

Седамдесетих година двадесетог века једна списатељица потресла је свет романом у коме је летење било део наслова. У питању је, наравно, Ерика Џонг и роман „Страх од летења“. Главна јунакиња се у том роману више од љубави и живота, боји – летења. Лечи га на разне начине, али не успева да га излечи и тако и даље спада у групу писаца који са огромном зебњом улазе у крилато превозно средство. Ипак, постоје и писци који не заобилазе само авионе, него и аеродроме. Један од њих је Мишел Уелбек, француски књижевник,који због страха од тероризма већ годинама свуда путује искључиво – возом.

У авион са огромном зебњом седа и нобеловац Маркес. У годинама највеће фобије од авиона није летео пуних десет година, а онда га је ЖоржиАмадуипак наговорио да поново почне да лети. Истини за вољу, Амадуби сео у „конкорд” и прелетео океан. Али би се на повратку ипак вратио назад – бродом. Маркес је читав низ колумни објављених у „Експектадору“ посветио проблему летења. Ту наводи да Буњуелов лек против страха од летења који је гласио: пиће код куће, пиће на аеродрому и пиће у авиону, при полетању, на Маркеса уопште није деловао. Његов страх је остајао исти, само му је бивала додата и страховита главобоља. Маркесу чак ни универзални лек за све – читање, у авиону не помаже, а са ужасом посматра људе који читају док се брод, по пишчевом осећају, бори у ваздуху са олујама И силама немерљивим. Но, уругвајски писац Карлос Мартинес Морено, сведочи Маркес, сматра да нема ничег бољег од читања у авиону. Наиме, он већ двадесет година броди висинама са једним истим, раскупусаним примерком Мадам Бовари, претварајући се да чита штиво које зна напамет, јер сматра да је Флобер то непогрешиво средство које ће га спасти од смрти у ваздуху.

Ипак, сви се слажу да путовања имају и афродизијачка својства. Када се отворила јавна кућа у Баранквиљи, где су наводно услуге љубави нудиле најлепше стјуардесе, Маркес је са целом уметничком братијом појурио на то место. Када су стигли, тамо је већ седео председник општине и цела градска влада, баш као и новинари. Но, истина је, као и обично, била поражавајућа. Уместо прелепих стјуардесау луксузном амбијенту, једном скромном просторијом која је Маркеса по нечему подсећала на шталу, шетале су домаће мулаткиње, које су говориле шпански без акцента, одевене у униформе Пан Америкена и Луфтханзе.

Ауторка ових редова се пре две године враћала из Монтреала са великог фестивала писаца, BlueMetropolis-а, али је у авиону била не са писцима, већ са – руском хокејашком репрезентацијом. Датум књижевног фестивала некако се поклопио са датумом одржавања првенства. Чим је авион узлетео, мој сапутник, чувени руски хокејаш, бео од страха, извукао је из торбе пуну флашу вотке коју је некако прошверцовао у авион. „Изволите“, понудио ме је великодушно, више пута, упркос мом љубазном одбијању, пре него што је скоро испразнио боцу, и у року од пет минута заспаопосле мог одбијања. Немам, наиме, страх од летења, већ од плетења, тј. од живота без путовања, возова, бродова, авиона.

Страх од авиона хара и овим просторима. Једном приликом је цела поставка Југословенског драмског позоришта путовала авионом у далеку Подгорицу, а само један од младих глумаца, из страха од летења, камионом је путовао са декоратерима. Бард славног ЈДП-а са сетом у гласу га је потапшао пред лет и рекао: „Ако сви ми изгинемо, одмах ћеш постати првак.“

Осамдесетих година двадесетог века по Клубу књижевника кружила је прича да је Момо Капор целу једну ноћ у Дубровнику пио са непознатим човеком. Наручивали су туру за туром и водили необавезне разговоре, онакве какве воде љубазни незнанци током летњих ноћи, на мору. „И због чега ви ноћас толико пијете?“, питао је Капоров ноћни садруг, наручујући још једну рунду. „Ех”, одвратио је Капор. „Пијем…А сутра и летим за Београд, а страх ме је…” „Немате разлога за страх“, рекао је човек наздрављајући новом чашом. „Ја ујутру возим авион за Београд.“