Карактер Интернета и савремене културе медија пуно дугује карактеру Џоша Хериса. Творац „четовања“ и оснивач прве интернет телевизије (Pseudo.com), Херис је креатор и продуцент пројекта „Мир“, ријалити програма у којем је, под сталном и свеопштом присмотром камера, учествовало 100 особа смештених месец дана у једној подземној

просторији. Ово подземно предузеће родоначелник је мноштва данашњих телевизијских ријалити програма међу којима је најпознатији „Велики брат“. После пројекта „Мир“, Херис је из улоге манипулатора прешао у улогу манипулисаног. Са својом девојком живео је пред камерама двадесет четири сата током шест месеци. Камере су биле постављене свуда, чак и у клозетској шољи, како знатижељном погледу не би промакла ниједна екскреција.

Својим пројектима, Херис је, у ствари, до краја довео свевладајућу идеју профитабилности, нудећи тржишту приватност као последњи посед који остаје и онима који немају ништа. У свету у коме је профитабилност једино свето својство појава, ствари, личности и односа – приватност је ресурс којим свако може бити конкурентан предузетник!                

Профитирајући на улог своје приватности, конкурентан са оним што поседујем као своју персону, потврђујем у друштву разлог свог постојања! То је раскид са целокупном традицијом мишљења егзистенције које тврди да постојање почиње тамо где престаје свет поседовања. Ријалити шоу је „тренутак истине“ принципа профитабилности.  

Сви учесници ријалити програма, без изузетка, условни статус једне задате игре прихватају као истину. Оно „као да“ прихватају ултимативно, као оно судбинско свог бивствовања. Додуше, од учешћа у ријалити програму учесник очекује да буде судбоносно.

Иста ова перверзија догађаја код учесника постоји и код гледалаца ријалитија. Кад год упре очи на оно што се ту збива, гледалац верује да управо сусреће познанике с којима је фамилијаран.

Карактер Џоша Хериса напросто је идеалан за Интернет. Како то сазнајемо из филма редитељке Онди Тимонер, приказаног током фестивала „Слободна зона“ под насловом „Живот уживо“ (We live in public), Херис је у породици растао без родитељске пажње, васпитаван телевизијским емисијама које су му, како каже, пружиле родитељску топлину. У најранијем добу, он је најчвршћи емоционални однос успоставио с телевизијским ликовима. Кад се појавио Интернет, онда је пред овим човеком искрсла прилика да живи свој живот! Има неке правде у томе што Херис својој мајци на самртничкој постељи, уместо да дође код ње, шаље видео-поруку. Мајка га је, из свог, гурнула у наручје телевизијског програма.

Пошто је изгубио сву своју стечевину и нашао се „у минусу“, Херис данас живи у Етиопији, далеко од поверилаца. И у овоме има неке правде, Херис дугује онима који су профитирали на губитку других. Један од ових губитника, у филму Мајкла Мора „Капитализам – љубавна прича“, каже да је праведно да украде новац од оних који су га од њега отели.

Поменути филм Мајкла Мора, тај ангажовани фељтон у покретним сликама који бисмо могли назвати „гласом народа“, код нас премијерно приказан последњег дана овогодишње Синеманије, показује, у ствари, прву страну медаље на чијој смо полеђини упознали животни случај Џоша Хериса и уочили нужду да се на тржишту напослетку конкурише и приватношћу.          

Оно што је трагично у сукобу свих могућих интереса сведених на заједничку основу профита јесте то да је и губитницима профит светиња. Они с добитницима деле исти светоназор. Њихова похлепа, или је скромна, или, напросто, није солидно организована. Изван тог затвореног трговачког односа не постоји ни једна једина идеја, ни једно једино осећање. То је тај слатки тоталитаризам. 

Како нам то приказује Мор, они који енормно профитирају, сами су створили услове кредитирања који математички прецизно дужнике доводе до финансијске изнемоглости. Читави тимови најбољих умова не предају на универзитетима и не раде у научноистраживачким центрима где им је место, него, дакако из профитабилних разлога, на Волстриту смишљају такозване опције које, у примамљивом паковању понуде, треба да на све могуће начине омогуће сливање огромног броја имовинских поточића у неколико поседничких океана. Кад дође до економске кризе, до какве је дошло прошле године, држава из буџета опскрбљеног новцем пореских обвезника помаже онима који су до кризе и довели – богатима, а не сиромашнима; повериоцима, а не задуженима. Зашто?

Зато што богати државу држе као сопствено предузеће.

Да ли је капитализам зло? Свом позитивном одговору на ово питање, Мор придружује истоветне одговоре неколико католичких свештеника међу којима и једног бискупа. Капитализам је зло. 

Ипак, у филму су показана два изузетна примера у којима профит, иако игра битну улогу, не служи експлоатацији радника од стране власника средстава за производњу, нити продубљивању социјалних разлика. У две фабрике видели смо срећне и поносне раднике који, на равне части, с власницима деле профит. Власници ових фабрика никаквом правном нормом нису били обавезани да склопе овакве, за раднике достојанствене, уговоре. Њихов гест је личан, и етичке је природе, а као израз добре воље показује нам како би у капитализму могао да се унапреди однос власника и радника, а без штете и за једну и за другу страну. Када би, наиме, однос радника и власника у профиту фирме био законски регулисани по угледу на ова два примера, онда би слободно тржиште, као камен темељац либералног друштва, испунило своју општу политичку и етичку сврху.                              

Истовремено, ако би се увећали порези на профит и ако би се тако обезбедила солидна финансијска помоћ за незапослене, била би то истинска, а не привидна, транзиција ка праведнијем друштву.