IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Naš sagovornik je dr Milo Lompar, profesor Srpske književnosti 18. i 19. veka i Kulturne istorije Srba na Filološkom fakultetu u Beogradu. Profesor Lompar izuzetan je poznavalac dela Miloša Crnjanskog, predsednik je Zadužbine Miloša Crnjanskog, i autor je knjiga „O završetku romana”, „Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića”, „Njegoš i moderna”, „Crnjanski i Mefistofel”, „Apolonovi putokazi”, „Moralistički fragmenti” i drugih.

U kojim periodima je u istoriji srpske književnosti postojao najpresudniji evropski uticaj ili možemo govoriti o jednoj do danas neprekidnoj uzajamnosti tih uticaja?

Srpska književnost je uvek postojala u evropskom kulturnom krugu. U srednjem veku je to bio vizantijski krug; u narodnoj poeziji imamo prožimanja hrišćanske i prethrišćanske starine; imamo i dva stilska uticaja na književnost baroka: katoličko-italijanski na književnost Dubrovnika i slovensko-ruski na baroknu književnost nastalu severno od Save; postoji nemački uticaj na klasicizam i romantizam, kao što postoji ruski i francuski uticaj na realizam; mnogobrojni i izukrštani uticaji postoje u književnosti 20. veka. Kao što je odlučujuće uticala na državnost, na privredu, na političku ideologiju Srbije, Evropa je uticala i na lik srpske kulture u različitim vremenima. Uticaj nije, međutim, samo oponašanje nego i prilagođavanje, suprotstavljanje, osporavanje. Uvek je u srpskoj kulturi postojao dijalog o prirodi evropskih uticaja.

Neko je rekao da je Dositej prenaglašeno težio kosmopolitskom, a da je Vuk prenaglašeno težio nacionalnom. Šta Vi mislite o tome?

To je klasičan primer mišljenja u stereotipima. Dositej je bio čovek racionalizma i prosvećenosti, čovek zapadne duhovne formacije u srpskoj kulturi. Međutim, Alojz Šmaus je pokazao kako se kod Dositeja – oko 1800. godine – odigrava prelaz iz kosmopolitske u nacionalnu prosvećenost. Promena je bila plod novih evropskih strujanja tog vremena. Još u svojoj kosmopolitskoj fazi, Dositej je posvedočio duboku nacionalnu odanost. Jer, na upisnici univerziteta u Haleu, za sebe je, godine 1782, upisao da je „iz Srbije“, iako je bio iz Habsburške monarhije. Da li je zbog toga manje evropski duh? U vreme prvog ustanka, austrijski konzul u Bukureštu zapisao je za njega: „Mržnja koju on gaji prema Austriji bezgranična je; on se trudi da svoju mržnju usadi ne samo kod sviju srpskih starešina, već i kod njihove dece kao direktor škola i kod celog naroda.“ Da je bila reč o političkoj proceni, vidimo po tome što je varadinski vojni zapovednik baron Simbšen, jula 1808, izdao naređenje pograničnim vlastima da Dositeja mogu ubiti kada se prilika ukaže. Septembra 1810, na skupu u Vraćevšnici, na kojem je odlučeno da se ide sa Rusijom a ne sa Austrijom, Dositej je bio među onima koji su tu vest preneli komandantu ruske vojske koji je bio u Vlaškoj. Šta svi ovi primeri pokazuju? Da je stvarnost mnogo slojevitija i protivrečnija od shema koje joj namećemo. Takva je i kultura. Zar je Dositej bio manje kosmopolita zato što je u konkretnoj istorijskoj situaciji realno procenjivao opasnost koja je Srbiji dolazila sa Zapada? Zar njegov duh baš u toj proceni nije otkrivao svoj prosvećeni i racionalni karakter, svoju nepodložnost mitovima, što je sve tako snažno otisnuto u njegovom delu? Isto se to, mutatis mutandis, može reći za Vuka. Zar on nije pisac koga je najviše od svih srpskih pisaca podržala najbolja Evropa: Gete, Grim? Zar on nije srpske narodne pesme učinio klasičnim tragom evropskog pamćenja? Da li onda treba da zaključimo da je vrh srpskog građanstva – koji je bio protiv Vukove reforme jezika, koji su sačinjavali ljudi učeni, pametni i klasično humanistički obrazovani – bio antievropski? A ako je Vuk prenaglašeno težio nacionalnom (a podržavala ga je Evropa), da li su oni koji su mu se protivili bili istovremeno i kosmopoliti i protivnici Evrope? U takve nas besmislice uvode stereotipi. Trebalo bi se zapitati: odakle dolazi tako snažna težnja da se javna svest ispuni shematskim i neistinitim prestavama?

Da li i danas može biti reči o sličnoj dihotomiji na književnoj, kulturnoj i političkoj sceni?

Ta dihotomija je proizvedena da bi onemogućila – i u intelektualnoj i u političkoj sferi – dijalog kao ono što unapređuje kulturu. Ona postoji da bi blokirala svako nepredviđeno kretanje na javnoj sceni, unapred opravdala vidnu težnju ka neutralisanju i uklanjanju neistomišljenika i njihovih tema. (Potvrđuje se Hajdegerova misao o tome kako svetlost javnosti sve zatamnjuje.) Ona svaku životnu kompleksnost svodi na formulu. Ta dihotomija treba da zapečati sudbinu jedinih kontinuiranih gubitnika od početka raspada titoističke Jugoslavije. To su oni ljudi koji su javno osporavali dominantnu politiku u devedesetim godinama, ali koji su verovali da postoje srpska nacionalna prava i da su ona saobraziva sa demokratskim načelima. Svi događaji su ih demantovali. Ako je čovek kao Nikola Milošević zbog svog mišljenja mogao biti čak i fizički ponižavan u jednom demokratskom društvu, ako to nije izazvalo nikakvu osudu nasilnika nego su im upućivane pohvale na javnoj sceni, onda je jasan putokaz za svakog ko ne pristane na unapred postavljene teme, ko pokuša da sagleda svet na nijansiraniji način.

Koja dela biste izdvojili kao ona koja su srpsku književnost neosporno smestila u vrh evropske i svetske književnosti?

Pre svih: Njegoš. Čudesno pesničko razigravanje neoplatoničarskih motiva u Luči mikrokozma stavilo ga je u najvišu duhovnu porodicu evropskih pesnika: Dante, Milton, Lamartin. Snažno pulsiranje antičkog fatuma stvara u Gorskom vijencu dubokosežnu vezu sa helenskom i epskom patetikom. Paradoksalni spoj samozvanca i herojstva, klovna i mase, manipulacije i lakovernosti otvara Lažnog cara Šćepana Malog – kroz paralele sa Puškinom i Šilerom, Bihnerom i Žarijem – za strujanja modernog iskustva. Ko još? U 19. veku: Sterija i Laza Kostić. U 20. veku: Crnjanski i Andrić. U njihovim delima se odvija višeslojan dijalog sa evropskim nasleđem.

Kakvo je, prema Vašem podrobnom istraživanju, viđenje suprotnosti Istoka i Zapada u delu Miloša Crnjanskog?

Dve komponente određuju ličnost Crnjanskog. On je odrastao u Temišvarskom Banatu, učio kod fratara pijarista, u jednoj višekulturnoj i višejezičkoj sredini i imao je autentično osećanje evropskog kulturnog identiteta. Sam je, međutim, rekao da – kao i svi koji su rođeni na periferiji našeg naroda – ima pojačano nacionalno osećanje. Crnjanski je, dakle, u svojoj ličnosti spojio nešto univerzalno i kosmopolitsko, kao pojedinac koji razmišlja o svojim idejama i snovima, sa snažnim nacionalnim osećanjem, koje mu je omogućilo da razume i da opiše korozivni bat istorijskih koraka. Taj spoj vertikalnog kretanja kroz duh (taj metafizički nemir modernog čoveka) i horizontalnog prostiranja u istoriji daje autentičnost njegovoj književnosti. Prepoznajemo ga u piščevoj definiciji zavičaja. Jer, veliki putnik, decenijski stanovnik evropskih prestonica kaže: „Zavičaj je ono što izaberete.“ Zar to nije sasvim kosmopolitski, sasvim odvojeno od nasleđa, sasvim slobodno? To je vertikalna putanja duha. On, potom, dodaje: „zavičaj, pravi... koji volite, koji osećate, za mene je Srbija.“ Zašto je tako izabrao? „Zato što sam izabrao nešto što je toliko napaćeno, što je toliko nesrećno, kroz vekove, sada, a naročito ovih poslednjih sto godina. To je moj zavičaj.“ To je horizontalna putanja kojom se duh – slobodno, ali to je duh Crnjanskog, Dositejev i Sterijin duh – upućuje ka istoriji, ka mraku, ka odgovornosti. Tek u susretu ove dve dimenzije duha – u Crnjanskovom shvatanju zavičaja – postaju nam uočljivi značenjski prelivi koje donosi misao Berđajeva o slobodi koja je teška i o ropstvu koje je lako.