Aron Parks, pijanista (Foto Mamoru Kobajakava)

Pre samo 12 godina Aron Parks je bio polaznik tzv. Prelazne škole Vašingtonskog univerziteta u Sijetlu, sa sklonostima prema matematici, kompjuterima i muzici. Spremao se da u 15. godini postane prevremeni brucoš prestižne akademske institucije, bez jasnog plana kom će se carstvu privoleti. Sa 16 godina upisao je Manhattan School of Music u Njujorku, sa 18 je ušao u grupu Terensa Blanšara, sa 24 objavio prvi album pod svojim imenom – odmah za legendarnu kuću Blue Note! A sve je počelo posle jedne grmljavine, tipične za severozapadni Tihi okean...

„Bio sam jako uzbuđen. Seo sam za kućni klavir i pokušavao da odsviram munje i gromove, kišu i vetar koji sam čuo“, seća se Aron. „To je toliko izludelo moje roditelje da su rešili da mi obezbede učiteljicu. Na sreću, nije me opterećivala klasikom, niti smo čitali note, već me je naučila kako da sviram po sluhu. Mislim da je to mnogo važnije za žanr kojim sam odabrao da se bavim.“

Talenat za matematiku i kompjutere ustupio je prostor muzici kada je shvatio da zapravo „muzika svira njega“ i porodica se preselila u Njujork. Angažman kod Blanšara dobio je na preporuku (profesora) Kenija Barona. Šta bi izdvojio kao najvažnije iz petogodišnjeg iskustva u Terensovom bendu? „On ne govori puno, ali tišina je njegova snaga. Angažovao je grupu mladih muzičara i pustio ih da sviraju sebe. Osetio je naše posebne ličnosti, ohrabrio nas da donesemo pesme, oslobodio mesto za neočekivano – ostavljajući čak i prostor da propadnemo! Iskreno, ako pred sebe postaviš zadatak da svaki koncert mora da bude dobar, to nije improvizacija, niti džez. Taj bend je odsvirao grozne, ali i transcendentne koncerte, što sad očekujem i od svog sastava: možda nećemo uvek biti sjajni, ali ćemo isporučivati istinu i ozvučavati kako se osećamo tog dana u tom momentu.“

U isto vreme, bio je i član sastava gitariste Kurta Rozenvinkela. „Ispunjavajući njegove čvrste ideje, naučio sam da budem deo fabrike – da pratim partiture oživljavajući ih u dopuštenim okvirima. Voleo bih da uspostavim balans između Kurtovog i Terensovog pristupa: da postavimo stroge strukture, koje ćemo onda uvijati. Da dozvolimo da ih gurnemo i izvučemo, i da mogu da se raspadnu, ako to poželimo.“ 

Pitam ga za uticaje. „Kit Džeret, pre svih. Herbi Henkok, sa matematičkim pristupom razlaganja svega u ćelije koje će potom spajati. Pol Blej, zato što je udenuo srce i iskrenost u muziku. Danilo Perez, zbog smisla za iznenađenje i avanturu. Bred Meldou – odrastao sam uz njegovu muziku, a sada uzmičem pred prevelikim uticajem takve atraktivnosti. Poslednjih godina uopšte nisam slušao džez – zainteresovala me je klasika, svetska muzika, rok, hip-hop, elektronika... A sada bih voleo da poslušam i ono što sam ’preskočio’ – pre svega Elingtona i Monka. Ja sam se zapravo uvek ložio na klavirska sola koja se odvijaju kao melodije, a to kao mlađi nisam čuo kod Monka, mada je jasno da je i on to radio.“

Primećujem da kompozicije „Kronos“ i „Siren“, koje je premijerno predstavio na koncertu u Vjenu (Francuska), upravo idu u pravcu razvijanja melodija koje će uspešno komunicirati i izvan džez zajednice. „Prošla godina je u mom životu bila veoma teška, izvan muzike, i sve što sam slušao dok sam kroz to prolazio bile su pesme, sa rečima. I tako sam počeo i sam da ih pišem... ’Siren’ je dugačka pesma, u obliku lamenta, a ’Kronos’ je uspavanka, u neobičnom 9/4 ritmu, na kojoj ću tek poraditi da bih otkrio kako da improvizujem u okviru tog formata.“

Kakvim se pesmama inspiriše? „Radiohead. Ako vam kažem da sam pevao slušajući ih, jasno vam je kakva je bila godina. Volim grupe Blonde Redhead, Shearwater, američki i britanski indie rock, kantautore... Takva muzika mi je puno pomogla u domenu istraživanja melodije, a sada me zanimaju harmonske strukture, pa ću ponovo više slušati džez.“

Spontano izjavljuje kako je od svakog ponešto ukrao, utvrđujući kako je to najbolji način da napreduje. Ima li ipak svoj recept za komponovanje? „Ne, na žalost. Jednom melodija izađe iz neobaveznog prosviravanja po klaviru. Drugi put harmonizujem, pa se ostalo prirodno smesti. Treći put razvijam teoretsku ideju, pa nađem neku permutaciju koja mi se dopadne.“ Eto nas na matematičkom terenu... „Tačno, mada mi to ne pomaže. Mislim da i ne bih uspeo da opišem svoju opsednutost matematikom, osim da gravitiram nekim brojevima – pet mi je, recimo, omiljen.“

Odmah po izlasku debi albuma „Invisible Cinema“ (Majk Moreno – gitara, Mat Penman – bas, Erik Harland – bubnjevi) časopis „Jazz Times” počastio ga je epitetom „novog vizionara“. Naziv sugeriše inspiracije vizuelnim umetnostima, što pijanista na vebsajtu opravdava („neko mi je tražio da u dve reči opišem svoju muziku – odabrao sam spontana i sinematična“), a potom u razgovoru poriče: „Za mene je muzika – muzika. Ne vidim nikakve slike kad zatvorim oči. Ali, s obzirom na to da su mi drugi tvrdili da ima nečeg filmskog u njoj, sa tim sam se konačno srodio i – eto nam dobre priče za medije!“

Pričamo i o spontanosti. Primećujem da često na koncertu čeka da se „nešto desi“, obrušavajući se potom na moment koji ga je inspirisao. „To je uvek bio moj pristup, jer ne volim da svesno kreiram ideje, već da pustim da se stvari prirodno odvijaju. Zato uživam da sviram sa Erikom i zato se na albumu sve vrti oko bubnjeva. Hvatam njegovu vatru i energiju kao polaznu tačku da stvorim nešto drugo.“

Kaže da nije opsednut solo karijerom („pišem pesme jer volim muziku – ne zato što očekujem ugovor za ploču“), ali ideje ne nedostaju: „Spremam kvartet sa Džošuom Redmanom (saksofon), Matom Penmanom (bas) i Erikom Harlandom (bubnjevi). Voleo bih da radim u različitim duo situacijama – jedan će biti sa Majkom Morenom. Želim da pišem pesme za pevače, kao i filmsku muziku, kada se steknu uslovi... Ne limitiram sebe planovima: cilj mi je da budem deo zajednice, da slobodno razmenjujem informacije sa ljudima – sve svoje tajne ću podeliti sa svakim. Jer, ne radi se o meni, nego o muzici.“