Арон Паркс, пијаниста (Фото Мамору Кобајакава)

Пре само 12 година Арон Паркс је био полазник тзв. Прелазне школе Вашингтонског универзитета у Сијетлу, са склоностима према математици, компјутерима и музици. Спремао се да у 15. години постане превремени бруцош престижне академске институције, без јасног плана ком ће се царству приволети. Са 16 година уписао је Manhattan School of Music у Њујорку, са 18 је ушао у групу Теренса Бланшара, са 24 објавио први албум под својим именом – одмах за легендарну кућу Blue Note! А све је почело после једне грмљавине, типичне за северозападни Тихи океан...

„Био сам јако узбуђен. Сео сам за кућни клавир и покушавао да одсвирам муње и громове, кишу и ветар који сам чуо“, сећа се Арон. „То је толико излудело моје родитеље да су решили да ми обезбеде учитељицу. На срећу, није ме оптерећивала класиком, нити смо читали ноте, већ ме је научила како да свирам по слуху. Мислим да је то много важније за жанр којим сам одабрао да се бавим.“

Таленат за математику и компјутере уступио је простор музици када је схватио да заправо „музика свира њега“ и породица се преселила у Њујорк. Ангажман код Бланшара добио је на препоруку (професора) Кенија Барона. Шта би издвојио као најважније из петогодишњег искуства у Теренсовом бенду? „Он не говори пуно, али тишина је његова снага. Ангажовао је групу младих музичара и пустио их да свирају себе. Осетио је наше посебне личности, охрабрио нас да донесемо песме, ослободио место за неочекивано – остављајући чак и простор да пропаднемо! Искрено, ако пред себе поставиш задатак да сваки концерт мора да буде добар, то није импровизација, нити џез. Тај бенд је одсвирао грозне, али и трансцендентне концерте, што сад очекујем и од свог састава: можда нећемо увек бити сјајни, али ћемо испоручивати истину и озвучавати како се осећамо тог дана у том моменту.“

У исто време, био је и члан састава гитаристе Курта Розенвинкела. „Испуњавајући његове чврсте идеје, научио сам да будем део фабрике – да пратим партитуре оживљавајући их у допуштеним оквирима. Волео бих да успоставим баланс између Куртовог и Теренсовог приступа: да поставимо строге структуре, које ћемо онда увијати. Да дозволимо да их гурнемо и извучемо, и да могу да се распадну, ако то пожелимо.“ 

Питам га за утицаје. „Кит Џерет, пре свих. Херби Хенкок, са математичким приступом разлагања свега у ћелије које ће потом спајати. Пол Блеј, зато што је уденуо срце и искреност у музику. Данило Перез, због смисла за изненађење и авантуру. Бред Мелдоу – одрастао сам уз његову музику, а сада узмичем пред превеликим утицајем такве атрактивности. Последњих година уопште нисам слушао џез – заинтересовала ме је класика, светска музика, рок, хип-хоп, електроника... А сада бих волео да послушам и оно што сам ’прескочио’ – пре свега Елингтона и Монка. Ја сам се заправо увек ложио на клавирска сола која се одвијају као мелодије, а то као млађи нисам чуо код Монка, мада је јасно да је и он то радио.“

Примећујем да композиције „Kronos“ и „Siren“, које је премијерно представио на концерту у Вјену (Француска), управо иду у правцу развијања мелодија које ће успешно комуницирати и изван џез заједнице. „Прошла година је у мом животу била веома тешка, изван музике, и све што сам слушао док сам кроз то пролазио биле су песме, са речима. И тако сам почео и сам да их пишем... ’Siren’ је дугачка песма, у облику ламента, а ’Kronos’ је успаванка, у необичном 9/4 ритму, на којој ћу тек порадити да бих открио како да импровизујем у оквиру тог формата.“

Каквим се песмама инспирише? „Radiohead. Ако вам кажем да сам певао слушајући их, јасно вам је каква је била година. Волим групе Blonde Redhead, Shearwater, амерички и британски indie rock, кантауторе... Таква музика ми је пуно помогла у домену истраживања мелодије, а сада ме занимају хармонске структуре, па ћу поново више слушати џез.“

Спонтано изјављује како је од сваког понешто украо, утврђујући како је то најбољи начин да напредује. Има ли ипак свој рецепт за компоновање? „Не, на жалост. Једном мелодија изађе из необавезног просвиравања по клавиру. Други пут хармонизујем, па се остало природно смести. Трећи пут развијам теоретску идеју, па нађем неку пермутацију која ми се допадне.“ Ето нас на математичком терену... „Тачно, мада ми то не помаже. Мислим да и не бих успео да опишем своју опседнутост математиком, осим да гравитирам неким бројевима – пет ми је, рецимо, омиљен.“

Одмах по изласку деби албума „Invisible Cinema“ (Мајк Морено – гитара, Мат Пенман – бас, Ерик Харланд – бубњеви) часопис „Jazz Times” почастио га је епитетом „новог визионара“. Назив сугерише инспирације визуелним уметностима, што пијаниста на вебсајту оправдава („неко ми је тражио да у две речи опишем своју музику – одабрао сам спонтана и синематична“), а потом у разговору пориче: „За мене је музика – музика. Не видим никакве слике кад затворим очи. Али, с обзиром на то да су ми други тврдили да има нечег филмског у њој, са тим сам се коначно сродио и – ето нам добре приче за медије!“

Причамо и о спонтаности. Примећујем да често на концерту чека да се „нешто деси“, обрушавајући се потом на момент који га је инспирисао. „То је увек био мој приступ, јер не волим да свесно креирам идеје, већ да пустим да се ствари природно одвијају. Зато уживам да свирам са Ериком и зато се на албуму све врти око бубњева. Хватам његову ватру и енергију као полазну тачку да створим нешто друго.“

Каже да није опседнут соло каријером („пишем песме јер волим музику – не зато што очекујем уговор за плочу“), али идеје не недостају: „Спремам квартет са Џошуом Редманом (саксофон), Матом Пенманом (бас) и Ериком Харландом (бубњеви). Волео бих да радим у различитим дуо ситуацијама – један ће бити са Мајком Мореном. Желим да пишем песме за певаче, као и филмску музику, када се стекну услови... Не лимитирам себе плановима: циљ ми је да будем део заједнице, да слободно размењујем информације са људима – све своје тајне ћу поделити са сваким. Јер, не ради се о мени, него о музици.“