Politika: Naša tema je šta Srbija gleda, šta naša pozorišta danas nude i šta publika najradije bira, u situaciji kada su budžeti sve oskudniji, koliko to utiče na kvalitet predstava, profil. Kako osvojiti publiku, a kako sponzore? Šta znači hit u pozorištu u Srbiji danas, a šta kultna predstava? Koliko to znači gledalaca, koliko publike, koliko trajanja na daskama?

Tanja Mandić-Rigonat: Jedna predstava spontano može da postane hit. „Buba u uhu” koja se igra preko 30 godina je hit predstava. Dugo je ostala na repertoaru i publika i dalje želi da je gleda. Ima, naravno, i drugih predstava koje publika voli, koje imaju kvalitet, koje su dugovečne, igraju se preko 50, 100, 200 puta. „Bure baruta” je, recimo, spontani hit i kultna predstava istovremeno. Pored tih spontanih hitova, postoje hitovi koji se mogu marketinški proizvesti i njih bih nazvala projektovanim hitovima. Moguće je jednu predstavu repertoarski forsirati uz jak marketing, a druge na repertoaru iste kuće marginalizovati. Pošto pričamo o pozorištima koja dobijaju sredstava od grada i države, o institucijama kulture koje imaju zadatak da stvaraju umetnost, kvalitet, a ne pošto-poto i na račun kvaliteta, prihod na blagajni, to nas vodi do mnogih složenih pitanja. „Kosa” je bila hit pre nego što se dogodila. Zato što je u nju uložena neverovatna energija marketinškog tipa kakva nije uložena u sve ostale predstave premijerno izvedene u ovoj sezoni u Ateljeu 212. „Kosa” je izdvojena, igra se osam do 10 puta mesečno, pri tom u istom pozorištu ima izuzetno kvalitetnih predstava koje se uopšte ne igraju. Na primer „Šopalovići”, „Šuma blista”... Predstave koje su pozvane na međunarodne festivale i nagrađivane na domaćim festivalima kojih nema na tekućem repertoaru. Kako kvalitetna predstava može da postane problem? Postoje i druge odlične predstave koje su gurnute u stranu da bi se oslobodio prostor za „Kosu”. „Kosa” je projektovani hit. Hit nastao pre odigrane prve predstave i ja kvalitet „Kose” ne želim da analiziram, već govorim o njoj kao primeru projektovanog hita.

Politika: Ali, proizveden je jedan hit.

Tanja Mandić-Rigonat: „Kosa” je imala, to naravno nije za potcenjivanje, desetohiljaditog gledaoca, ali zbog toga svesno su programski druge predstave gušene i zapostavljane, a koje imaju publiku i ko zna koliko bi publike imale da se normalno izvode. I nemojmo da brkamo termine hita i pozorišnog događaja. Za mene je događaj u pozorištu kada pozorište stvori kvalitet, podrži kvalitet i taj kvalitet publika prepozna. Pozorišni događaj sezone je umetnički vredna predstava. Predstava koja ima sadržaj, pozorišni jezik, inovativan, ukratko predstava koja ima značenjsku vertikalu, prevedeno na jezik literature „Da Vinčijev kod” je hit knjiga, ali hoćemo li tom knjigom i brojem njenih čitalaca negirati vrednost recimo romana Mišela Ulbeka ili Šlinka... koji takođe imaju svoju publiku i nespornu literarnu vrednost. Opasno je o vrednostima umetnosti govoriti samo imajući u vidu vrednost ostvarenu na blagajni

Anja Suša: Mislim da je tema za razmišljanje sam pojam kulture, generički pojam kulture u koji se utapa pojam umetnosti i zbog toga tretman umetnosti nije izdiferenciran u mnogim našim kulturnim institucijama, ne samo u pozorištima. Sve se stalno povlači kao maglovito, nedovoljno jasno i precizno definisan pojam kulture. Samim tim odnos prema visokoj kulturi, koja pomera granice u estetskom, formalnom, sadržajnom smislu, treba prethodno da se definiše.

Da li je hit nešto što se meri brojem gledalaca, jer su to i predstave koje imaju svoje blogove, koje su jako popularne na Fejsbuku? Vodim pozorište „Radović“ u kojem se igra nekoliko takvih predstava na Večernjoj sceni, koje nemaju uvek mnogo sreće sa publikom, za razliku od našeg Dečjeg pozorišta koje je dupke puno. To je delom i zbog zastarelih marketinških pristupa koji prevladavaju u domaćim institucijama i odvijaju se po nekakvom automatizmu, bez mnogo kreativnosti i razumevanja nestandardnog repertoara. To su prekretničke predstave, one postavljaju drugačije standarde i imaju svoj krug gledalaca. One jesu hit, jer kad pre mesec dana u „Radoviću“ imate premijeru predstave Miloša Lolića „Bog je di-džej”, a sutradan je Fejsbuk preplavljen pozitivnim komentarima o njoj, šta je to? Postoje fenomeni vremena u kojem živimo i njegovih oblika komunikacije i teško mogu da poredim „Bubu u uhu", koja jeste hit, sa nekom od novijih predstava koje potpisuju mlađi autori.

Imali smo na repertoaru predstave koje su osvojile tri Sterijine nagrade i imale jako dobar odjek u stručnoj javnosti. One su značajne za istoriju, za onaj broj ljudi koji ih je video. One pomeraju granice.

Politika: Kako onda te predstave da dopru do šireg kruga ljudi?

Anja Suša: Možda i ne mogu da dođu do najšireg kruga ljudi, ali ne znači da su zbog toga neuspešne. Pamtim predstavu „Baal” JDP-a, koju sam kao srednjoškolka gledala mnogo puta, koja je meni bila užasno značajna. A nije mnogo igrana, nije bila omiljena u pozorišnim kuloarima, sećam se da ste mi vi, Đurđija, o tome govorili.

Ivan Medenica: Oko jako popularnih, hit-predstava u našoj javnosti i medijima ozbiljno se zamenjuju teze. Jedna simplifikacija je ta da postoji elitistička manjina, koja se zalaže za radikalni umetnički eksperiment, kojoj prazna sala nije nikakav problem, čak možda perverzno u tome uživa, i da, nasuprot njoj, postoje kulturni radnici, upravnici pozorišta, reditelji, koji u skladu sa duhom vremena žele da ostvaruju, pre svega, dobar rezultat na blagajni. Ta podela je besmislena, lažna. Možda sam idealista, ali smatram da je uspešna predstava u najširem značenju te reči ona kod koje će se složiti mišljenje publike i mišljenje stručne javnosti i kritike. Intelektualni i/ili umetnički rizik u pozorištu ne mora nužno da bude u suprotnosti sa rezultatom kod gledalaca.

Kad god, i to je taj moj idealizam, dođe do tog raskoraka – da značajnu umetnost publika odbacuje – javlja se problem koji treba sagledati. Ali, sve ako do toga i dođe, tu se slažem sa Anjom, to nije fatalni problem, jer predstave koje pomeraju granice svojim pozorišnim jezikom ili provokativnošću materije koju tretiraju, neće nužno, kao „avangardne”, nailaziti, bar ne u startu, na dobar prijem. Zato čitav kulturni sistem, od upravnika pozorišta, kritičara, medija, do onih koji finansiraju pozorište, treba da shvati da u državnom sektoru u kulturi mora postojati finansijska potpora upravo za tu vrstu pozorišta. Svugde u civilizovanom svetu – a čini mi se da mi tom civilizovanom svetu još uvek ne pripadamo, ja se izvinjavam – kulturna politika služi za to da ovo što je Anja nazvala „visokom umetnošću” bude zaštićeno od najvulgarnijih zahteva tržišta i liberalnog kapitalizma, kako bi uopšte moglo da egzistira. Mi nemamo dovoljno artikulisanu kulturnu politiku, ne samo na državnom nivou, nego ni na nivou Beograda. Imate utisak da je fenomen kao što je uspeh predstave „Kosa” na blagajni nešto što gradska administracija prećutno podržava.

 Politika: U kom smislu?

 

Ivan Medenica i Maja Pelević

Ivan Medenica: Kao vrstu modela iza koga stoji neartikulisana kulturna politika. U finansijskoj smo krizi, novca, navodno, nema dovoljno i onda, umesto da se pravi reforma u kulturi sa rezovima na osnovu relevantnih, transparentnih i isključivo profesionalnih kriterijuma (da se vidi ko treba da ide na tržište a gde će se zadržati državne subvencije), svima se ravnomerno zavrću slavine, kulturne institucije i pozorišta finansijski se iscrpljuju, a onda se prećutno podržava njihovo samofinansiranje na bazi promocije i produkcije sumnjivih hitova. Ovde kao da niko nema smelosti, kompetencije, vizije i odgovornosti da započne reformu kulture u uslovima tranzicije i svih onih, nedovoljno transparentnih procesa koje ona podrazumeva. E, to je veoma rizična i opasna stvar, i onda dolazimo na ključno pitanje: imamo li kulturnu politiku koja će umetnost koja rizikuje, traga i pomera granice da zaštiti od najvulgarnijih zahteva liberalnog kapitalizma. To se u ovoj zemlji ne dešava samo sa kulturom, nego i sa obrazovanjem. Ova država iz potaje, netransparentno a, reklo bi se, sistematski urušava javni sektor u najdelikatnijim sferama duha kao što su kultura i obrazovanje.

Ivan Lalić: Naveo bih neke brojeve. Dva posto ljudi u Srbiji ide ikad u pozorište, a sedam hiljada ljudi ikad ode u filharmoniju. Drugo je pitanje obrasca. U šesnaestom veku, kad je Šekspir pisao, pozorište je bilo sve – i film, i TV drama i radio drama i rijaliti šou. Danas, 2010, sa iskustvima Vest enda, Brodveja, gde dve trećine jesu mjuzikli, ili fizički teatar, s repertoarom i publikom kakvi danas jesu, rekao bih da je „Kosa”, u kontekstu cele naše scene napravila društveni proboj pomoću marketinških sredstava, da ona živi. Juče su mi javili sa Sterijinog pozorja da bi mogli da prodaju ulaznice za deset predstava „Kose” tokom pet dana ovogodišnjeg festivala! Neko reče da je to mjuzikl, što je najgledaniji, ali i najkomlikovaniji žanr. Ima i tu finu vezu s nekadašnjom „Kosom”. I desilo se ono što se desilo. Odvojio bih ono o čemu Tanja priča, da se jedna predstava favorizuje i da to izaziva bojazan u tom teatru – zbog čega upravnik kao lider pozorišta apsolutno može biti kritikovan – od činjenice da je ta predstava postala društveni fenomen, nešto oko čega se priča, čime „Politika” puni stupce, pro et kontra... To je dobro za teatar. Mislim da ovo što govorimo ide ka tome je li to pogrešna publika, kako je segmentiramo, kako animiramo, da li je volimo, da li nam ona treba?
Medenica govori o prostoru za visoku kulturu. S kojom publikom računamo, zašto ne želimo da u tu visoku kulturu uvučemo još jedan broj ljudi? Pomenuo bih i radikalni deo priče koju promoviše čuveni francuski filozof Alen Badju. On se zalaže za obavezno pozorište, za to da pozorište uđe u sve škole. Očekujem od ljudi koji su ovde, koje smatram progresivnim činiocima na našoj kulturnoj sceni, uključujući i gospodina ministra, da ulože napor da imamo što veću ciljnu grupu i da taj obrazac prenesemo na što više konkretnih individualnih gledalaca, a ne da zatvaramo sistem.

Ivan Medenica: Pozorište je nekad bilo jedini mas-medij a danas više ne samo da nije jedini, nego čak uopšte i nije mas-medij. Kad se danas pozivamo na antičku Grčku, Šekspira ili Molijera, i posećenost predstava u tim epohama da bismo opravdavali današnje hit-predstave, to je potpuno pogrešan argument, netačan, baziran na elementarnom nepoznavanju istorije pozorišta. Šekspirovo pozorište je bilo demokratska institucija u koju su dolazili i društvena elita i šljam, u koje je, što kaže Piter Bruk, dolazila kraljica Elizabeta, ali i „kurve i secikese”. Danas sa televizijom, internetom, filmom, pozorište je svedeno na ono što je Ivan govorio, na dva do pet odsto gledalaca. Nikakvim marketingom se taj broj ne može bitno, sem za nekoliko promila, da uveća.

  

Ivan Lalić: Prošle godine, kad sam bio direktor Sterijinog pozorja, napravio sam dogovor s RTS-om da direktno prenose neke predstave. Da li to može da utiče na povećanje publike?
Ivan Medenica: Ne, koliko sam čuo od pozorišnih upravnika, direktan prenos predstava utiče na smanjenje posete. Samo su odloženi televizijski snimci korisni za pozorište, kad danas na televiziji emituju „Bubu u uhu” i druge značajne predstave. Šta znamo o pozorišnoj publici? Pretpostavljam da ozbiljne strukture u ovoj državi vrše neka temeljnija istraživanja publike po naučnim parametrima. Postoji nauka koja se zove pozorišni menadžment i ona se, između ostalog, bavi istraživanjem publike. Kod nas se demagoški, u medijima, pominje prodaja karata kao jedina informacija o publici i njenim potrebama. Ivan Lalić je prošle godine odlično organizovao, na Sterijinom pozorju, međunarodnu konferenciju pozorišnih kritičara i teatrologa na temu upravo razvoja publike u kontekstu međunarodnih pozorišnih festivala. Nigde u svetu se ne govori o mehaničkom uvećanju publike, već isključivo o njenom razvoju. Da bismo došli do nove publike, treba raditi na edukaciji. Ne znam da uprave naših pozorišta ovako pristupaju publici, a da su te akcije kontinuirane i sistemske. Izuzev Malog pozorišta „Duško Radović”, za čije kontinuirane projekte rada na publici znam, ostalo su, koliko mi se čini, samo sporadični slučajevi. Kad se upravnici pozivaju samo na uspeh predstave kod publike, to mi liči na ono kada se političari pozivaju na narod; dakle, ima prizvuk demagogije.

Đurđija Cvetić: Devedesetih godina, uključim RTS, osam sati uveče, udarno vreme, prenos koncerta Zorice Brunclik iz neke hale, u publici osnovci. To je sada naša publika. Deca su dovedena od strane škole. Tih dana sam bila pozvana da za Radio Beograd dam intervju u kojem sam zapenušeno govorila o tome kako bih, da sam ministar prosvete, direktoru te škole momentalno dala otkaz. To su generacije koje su sada stasale i koje nikada neće doći u pozorište ili će doći, možda, jer je moderno, i čuli su za „Kosu”, doći će na tu reklamu. Ali nikada neće doći u ozbiljno pozorište jer su godinama vaspitani na Zorici Brunclik, Vesni Zmijanac i ostalim damama koje su bile jako popularne... Mi nemamo bazu. Publika nije vaspitana, ne zna kako da gleda predstavu. Treba početi od najmlađih. A mi ispuštamo hiljade mladih, i onda se iznenadimo kad se desi atraktivna predstava, i uz pomoć dobre reklame ide kod publike. Kada se posreći da predstava bude kvalitetna i da je publika prepozna, nema srećnijih ljudi od glumaca, kad ljudi tokom predstave sede čak i na stepenicama, i gledaju. To je naš san, ali, kako do toga doći?

Biljana Vujović: Ne znam šta gleda Srbija, ali znam šta gleda Niš. Najpre sam bila upravnica u lutkarskom pozorištu i znam koliko je bitna edukacija publike. Podilaženje publici ne vodi ničemu. Turbo-folk je poprilično odradio posao. Jako je teško boriti se sa medijima i sa svim onim o čemu je gospodin Medenica govorio, i odvajati publiku za sebe. Zato smo u Niškom narodnom pozorištu rešili da malo pooštrimo stvari. Da krenemo sa edukacijom i prečišćavanjem duha. Da podstaknemo publiku da misli, i da, kao što kod dece polako uvodimo obrok, ništa naglo i odjednom ne radimo, jer to može da izazove popriličan otpor... Prva predstava u duhu te naše strategije, umetničke politike, „Bura”, u režiji Androša Urbana, tačno je, ima svoje fanove, i ima otpor. Ali, kada smo spustili cenu ulaznica, bilo je mnogo studentarije u publici, pa smo onda krenuli sa marketinškim pronalaženjem raznih modela. Svaki dan smišljamo akcije, proglašavamo dan ljubavi, činimo sve što možemo da izađemo u medije, jer je medije teško zadobiti i okrenuti ka pravim kulturnim sadržajima. Svaka čast vašoj redakciji koja ovo organizuje, ali, dešavalo mi se nekoliko puta da pomislim da objavim da se neka crna stvar desila u našem pozorištu, ne bih li dozvala novinare! Jer baš vole da čuju za tuču, za bitku, za bilo kakav skandal. Novinari koji prate pozorište tako odlaze u drugi plan, na račun informative. Mediji uvek, nažalost, daju prednost crnim hronikama.

Nebojša Bradić: Pa bilo je ranije i tuče u niškom pozorištu...

Biljana Vujović: Mi smo i u Beogradu imali konferenciju za novinare kad smo gostovali sa „Gospođom ministarkom“, pa nije bio veliki broj novinara. Moje iskustvo u Beogradu i u Nišu je potpuno isto. A mi se i dalje trudimo da forsiramo te male pilule pročišćenja. Ove godine radili smo slavljeničku predstavu „Violinista na krovu”, povodom proslave jubileja glumca Desimira Stanojevića, i kao izazov za kuću: da li naš ansambl može to da uradi i kako prolazi kod publike? Oduševila sam se kako dobro pevaju, kako sve to dobro izgleda. Odigrali smo devet predstava i bilo je 5.000 gledalaca, u jednom malom Nišu, bez buke i reklame! To je mjuzikl, to voli publika. Ali, moramo kao pozorište da negujemo i ono što je elitističko, prefinjeno. Pri tom, nikako se ne bih odrekla kvaliteta zarad kvantiteta. I ne sme niko ko razmišlja o kulturnoj politici da nas gleda kroz kasu.

Maja Pelević: Nadovezala bih se na ono o čemu je govorio Ivan Medenica, koji je bio asistent kada sam studirala na Fakultetu dramskih umetnosti, na temu idealizma, jer i sebe doživljavam kao idealistu u pozorištu. Mislim da je najbitnija edukacija publike, jer upravo to dovodi do pitanja marketinga i svega ostalog, na koji način privlačimo publiku? Na koji način kreće elementarna edukacija nas kao stvaralaca, u mom slučaju dramskog pisca, i šta bi bilo da Ivan Medenica nije odabrao da svoja predavanja posveti tome da nas edukuje, da pušta snimke izvesnih predstava iz inostranstva i donosi stvari sa festivala na kojima je bio, da nije bilo tih predavanja i predavanja Sanje Jovićević i vežbanja koje smo tada imali kod asistenta Medenice? Poslednje dve i po godine radim kao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu, to će se završiti krajem jula, i tu sam pokušala da se bavim fenomenom publike i edukacijom iste. Ono što je Anja Suša u malom pozorištu „Duško Radović” uradila je jedini kontinuitet koji vidim u pozorišnoj javnosti u Beogradu trenutno, a to je preuzimanje jedne vrste rizika. Kod nas se retko dešava da upravnik odluči da pruži scenu mladim ljudima i da se ne osvrće da li će u tom trenutku broj karata biti merilo. U neku ruku sreća je da je Malo pozorište „Duško Radović” pre svega pozorište za decu, pa će uvek postojati neka publika koja će dolaziti preko škola, obdaništa i sl.

Anja Suša: Edukaciju publike „Radović” sprovodi u poslednjih osam godina, mi razgovaramo sa publikom posle predstave o samoj predstavi, mogućno je da postave pitanja glumcima koji su je radili, u razgovoru često učestvuju psiholozi, pedagozi, stručnjaci koji dalje problematizuju temu predstave. Verujem da je pozorište, osim što je veoma značajan kulturni projekat, i veoma značajan politički projekat, a uspešna vlast i administracija prepoznaje se po tome koliko je u stanju da prepozna taj potencijal ili ne, i to ne čini na vulgaran, zloupotrebljavački i dnevnopolitički način. Uvek se vraćam na primer Bitefa koji je napravljen 1967. godine kao zvaničan politički projekat SFR Jugoslavije s idejom da je etablira kao progresivnu državu koja podržava progresivnu savremenu umetnost. I imamo festival koji postoji 44 godine! Pozorište za decu i mlade je značajan društveni projekat jer se obraćate onima koji će u bliskoj budućnosti biti publika Jugoslovenskog dramskog ili nekog drugog pozorišta, voditi ovu zemlju i kreirati drugi sistem vrednosti.

Nije nam cilj da „uvalimo“ predstavu i „maznemo“ pare – to je sindikalni recidiv iz vremena kada se služba marketinga, koja je samo formalno promenila ime, zvala propaganda – nego da stvorimo publiku koja će se rado vraćati. Ne kažem da sam u tome u potpunosti uspela, ali to je dugotrajan proces.

V.Roganović
B.Trebješanin