Политика: Наша тема је шта Србија гледа, шта наша позоришта данас нуде и шта публика најрадије бира, у ситуацији када су буџети све оскуднији, колико то утиче на квалитет представа, профил. Како освојити публику, а како спонзоре? Шта значи хит у позоришту у Србији данас, а шта култна представа? Колико то значи гледалаца, колико публике, колико трајања на даскама?

Тања Мандић-Ригонат: Једна представа спонтано може да постане хит. „Буба у уху” која се игра преко 30 година је хит представа. Дуго је остала на репертоару и публика и даље жели да је гледа. Има, наравно, и других представа које публика воли, које имају квалитет, које су дуговечне, играју се преко 50, 100, 200 пута. „Буре барута” је, рецимо, спонтани хит и култна представа истовремено. Поред тих спонтаних хитова, постоје хитови који се могу маркетиншки произвести и њих бих назвала пројектованим хитовима. Могуће је једну представу репертоарски форсирати уз јак маркетинг, а друге на репертоару исте куће маргинализовати. Пошто причамо о позориштима која добијају средстава од града и државе, о институцијама културе које имају задатак да стварају уметност, квалитет, а не пошто-пото и на рачун квалитета, приход на благајни, то нас води до многих сложених питања. „Коса” је била хит пре него што се догодила. Зато што је у њу уложена невероватна енергија маркетиншког типа каква није уложена у све остале представе премијерно изведене у овој сезони у Атељеу 212. „Коса” је издвојена, игра се осам до 10 пута месечно, при том у истом позоришту има изузетно квалитетних представа које се уопште не играју. На пример „Шопаловићи”, „Шума блиста”... Представе које су позване на међународне фестивале и награђиване на домаћим фестивалима којих нема на текућем репертоару. Како квалитетна представа може да постане проблем? Постоје и друге одличне представе које су гурнуте у страну да би се ослободио простор за „Косу”. „Коса” је пројектовани хит. Хит настао пре одигране прве представе и ја квалитет „Косе” не желим да анализирам, већ говорим о њој као примеру пројектованог хита.

Политика: Али, произведен је један хит.

Тања Мандић-Ригонат: „Коса” је имала, то наравно није за потцењивање, десетохиљадитог гледаоца, али због тогa свесно су програмски друге представе гушене и запостављане, а које имају публику и ко зна колико би публике имале да се нормално изводе. И немојмо да бркамо термине хита и позоришног догађаја. За мене је догађај у позоришту када позориште створи квалитет, подржи квалитет и тај квалитет публика препозна. Позоришни догађај сезоне је уметнички вредна представа. Представа која има садржај, позоришни језик, иновативан, укратко представа која има значењску вертикалу, преведено на језик литературе „Да Винчијев код” је хит књига, али хоћемо ли том књигом и бројем њених читалаца негирати вредност рецимо романа Мишела Улбека или Шлинка... који такође имају своју публику и неспорну литерарну вредност. Опасно је о вредностима уметности говорити само имајући у виду вредност остварену на благајни

Ања Суша: Мислим да је тема за размишљање сам појам културе, генерички појам културе у који се утапа појам уметности и због тога третман уметности није издиференциран у многим нашим културним институцијама, не само у позориштима. Све се стално повлачи као магловито, недовољно јасно и прецизно дефинисан појам културе. Самим тим однос према високој култури, која помера границе у естетском, формалном, садржајном смислу, треба претходно да се дефинише.

Да ли је хит нешто што се мери бројем гледалаца, јер су то и представе које имају своје блогове, које су јако популарне на Фејсбуку? Водим позориште „Радовић“ у којем се игра неколико таквих представа на Вечерњој сцени, које немају увек много среће са публиком, за разлику од нашег Дечјег позоришта које је дупке пуно. То је делом и због застарелих маркетиншких приступа који превладавају у домаћим институцијама и одвијају се по некаквом аутоматизму, без много креативности и разумевања нестандардног репертоара. То су прекретничке представе, оне постављају другачије стандарде и имају свој круг гледалаца. Оне јесу хит, јер кад пре месец дана у „Радовићу“ имате премијеру представе Милоша Лолића „Бог је ди-џеј”, а сутрадан је Фејсбук преплављен позитивним коментарима о њој, шта је то? Постоје феномени времена у којем живимо и његових облика комуникације и тешко могу да поредим „Бубу у уху", која јесте хит, са неком од новијих представа које потписују млађи аутори.

Имали смо на репертоару представе које су освојиле три Стеријине награде и имале јако добар одјек у стручној јавности. Оне су значајне за историју, за онај број људи који их је видео. Оне померају границе.

Политика: Како онда те представе да допру до ширег круга људи?

Ања Суша: Можда и не могу да дођу до најширег круга људи, али не значи да су због тога неуспешне. Памтим представу „Баал” ЈДП-а, коју сам као средњошколка гледала много пута, која је мени била ужасно значајна. А није много играна, није била омиљена у позоришним кулоарима, сећам се да сте ми ви, Ђурђија, о томе говорили.

Иван Меденица: Око јако популарних, хит-представа у нашој јавности и медијима озбиљно се замењују тезе. Једна симплификација је та да постоји елитистичка мањина, која се залаже за радикални уметнички експеримент, којој празна сала није никакав проблем, чак можда перверзно у томе ужива, и да, насупрот њој, постоје културни радници, управници позоришта, редитељи, који у складу са духом времена желе да остварују, пре свега, добар резултат на благајни. Та подела је бесмислена, лажна. Можда сам идеалиста, али сматрам да је успешна представа у најширем значењу те речи она код које ће се сложити мишљење публике и мишљење стручне јавности и критике. Интелектуални и/или уметнички ризик у позоришту не мора нужно да буде у супротности са резултатом код гледалаца.

Кад год, и то је тај мој идеализам, дође до тог раскорака – да значајну уметност публика одбацује – јавља се проблем који треба сагледати. Али, све ако до тога и дође, ту се слажем са Ањом, то није фатални проблем, јер представе које померају границе својим позоришним језиком или провокативношћу материје коју третирају, неће нужно, као „авангардне”, наилазити, бар не у старту, на добар пријем. Зато читав културни систем, од управника позоришта, критичара, медија, до оних који финансирају позориште, треба да схвати да у државном сектору у култури мора постојати финансијска потпора управо за ту врсту позоришта. Свугде у цивилизованом свету – а чини ми се да ми том цивилизованом свету још увек не припадамо, ја се извињавам – културна политика служи за то да ово што је Ања назвала „високом уметношћу” буде заштићено од највулгарнијих захтева тржишта и либералног капитализма, како би уопште могло да егзистира. Ми немамо довољно артикулисану културну политику, не само на државном нивоу, него ни на нивоу Београда. Имате утисак да је феномен као што је успех представе „Коса” на благајни нешто што градска администрација прећутно подржава.

 Политика: У ком смислу?

 

Иван Меденица и Маја Пелевић

Иван Меденица: Као врсту модела иза кога стоји неартикулисана културна политика. У финансијској смо кризи, новца, наводно, нема довољно и онда, уместо да се прави реформа у култури са резовима на основу релевантних, транспарентних и искључиво професионалних критеријума (да се види ко треба да иде на тржиште а где ће се задржати државне субвенције), свима се равномерно заврћу славине, културне институције и позоришта финансијски се исцрпљују, а онда се прећутно подржава њихово самофинансирање на бази промоције и продукције сумњивих хитова. Овде као да нико нема смелости, компетенције, визије и одговорности да започне реформу културе у условима транзиције и свих оних, недовољно транспарентних процеса које она подразумева. Е, то је веома ризична и опасна ствар, и онда долазимо на кључно питање: имамо ли културну политику која ће уметност која ризикује, трага и помера границе да заштити од највулгарнијих захтева либералног капитализма. То се у овој земљи не дешава само са културом, него и са образовањем. Ова држава из потаје, нетранспарентно а, рекло би се, систематски урушава јавни сектор у најделикатнијим сферама духа као што су култура и образовање.

Иван Лалић: Навео бих неке бројеве. Два посто људи у Србији иде икад у позориште, а седам хиљада људи икад оде у филхармонију. Друго је питање обрасца. У шеснаестом веку, кад је Шекспир писао, позориште је било све – и филм, и ТВ драма и радио драма и ријалити шоу. Данас, 2010, са искуствима Вест енда, Бродвеја, где две трећине јесу мјузикли, или физички театар, с репертоаром и публиком какви данас јесу, рекао бих да је „Коса”, у контексту целе наше сцене направила друштвени пробој помоћу маркетиншких средстава, да она живи. Јуче су ми јавили са Стеријиног позорја да би могли да продају улазнице за десет представа „Косе” током пет дана овогодишњег фестивала! Неко рече да је то мјузикл, што је најгледанији, али и најкомликованији жанр. Има и ту фину везу с некадашњом „Косом”. И десило се оно што се десило. Одвојио бих оно о чему Тања прича, да се једна представа фаворизује и да то изазива бојазан у том театру – због чега управник као лидер позоришта апсолутно може бити критикован – од чињенице да је та представа постала друштвени феномен, нешто око чега се прича, чиме „Политика” пуни ступце, про ет контра... То је добро за театар. Мислим да ово што говоримо иде ка томе је ли то погрешна публика, како је сегментирамо, како анимирамо, да ли је волимо, да ли нам она треба?
Меденица говори о простору за високу културу. С којом публиком рачунамо, зашто не желимо да у ту високу културу увучемо још један број људи? Поменуо бих и радикални део приче коју промовише чувени француски филозоф Ален Бадју. Он се залаже за обавезно позориште, за то да позориште уђе у све школе. Очекујем од људи који су овде, које сматрам прогресивним чиниоцима на нашој културној сцени, укључујући и господина министра, да уложе напор да имамо што већу циљну групу и да тај образац пренесемо на што више конкретних индивидуалних гледалаца, а не да затварамо систем.

Иван Меденица: Позориште је некад било једини мас-медиј а данас више не само да није једини, него чак уопште и није мас-медиј. Кад се данас позивамо на античку Грчку, Шекспира или Молијера, и посећеност представа у тим епохама да бисмо оправдавали данашње хит-представе, то је потпуно погрешан аргумент, нетачан, базиран на елементарном непознавању историје позоришта. Шекспирово позориште је било демократска институција у коју су долазили и друштвена елита и шљам, у које је, што каже Питер Брук, долазила краљица Елизабета, али и „курве и сецикесе”. Данас са телевизијом, интернетом, филмом, позориште је сведено на оно што је Иван говорио, на два до пет одсто гледалаца. Никаквим маркетингом се тај број не може битно, сем за неколико промила, да увећа.

  

Иван Лалић: Прошле године, кад сам био директор Стеријиног позорја, направио сам договор с РТС-ом да директно преносе неке представе. Да ли то може да утиче на повећање публике?
Иван Меденица: Не, колико сам чуо од позоришних управника, директан пренос представа утиче на смањење посете. Само су одложени телевизијски снимци корисни за позориште, кад данас на телевизији емитују „Бубу у уху” и друге значајне представе. Шта знамо о позоришној публици? Претпостављам да озбиљне структуре у овој држави врше нека темељнија истраживања публике по научним параметрима. Постоји наука која се зове позоришни менаџмент и она се, између осталог, бави истраживањем публике. Код нас се демагошки, у медијима, помиње продаја карата као једина информација о публици и њеним потребама. Иван Лалић је прошле године одлично организовао, на Стеријином позорју, међународну конференцију позоришних критичара и театролога на тему управо развоја публике у контексту међународних позоришних фестивала. Нигде у свету се не говори о механичком увећању публике, већ искључиво о њеном развоју. Да бисмо дошли до нове публике, треба радити на едукацији. Не знам да управе наших позоришта овако приступају публици, а да су те акције континуиране и системске. Изузев Малог позоришта „Душко Радовић”, за чије континуиране пројекте рада на публици знам, остало су, колико ми се чини, само спорадични случајеви. Кад се управници позивају само на успех представе код публике, то ми личи на оно када се политичари позивају на народ; дакле, има призвук демагогије.

Ђурђија Цветић: Деведесетих година, укључим РТС, осам сати увече, ударно време, пренос концерта Зорице Брунцлик из неке хале, у публици основци. То је сада наша публика. Деца су доведена од стране школе. Тих дана сам била позвана да за Радио Београд дам интервју у којем сам запенушено говорила о томе како бих, да сам министар просвете, директору те школе моментално дала отказ. То су генерације које су сада стасале и које никада неће доћи у позориште или ће доћи, можда, јер је модерно, и чули су за „Косу”, доћи ће на ту рекламу. Али никада неће доћи у озбиљно позориште јер су годинама васпитани на Зорици Брунцлик, Весни Змијанац и осталим дамама које су биле јако популарне... Ми немамо базу. Публика није васпитана, не зна како да гледа представу. Треба почети од најмлађих. А ми испуштамо хиљаде младих, и онда се изненадимо кад се деси атрактивна представа, и уз помоћ добре рекламе иде код публике. Када се посрећи да представа буде квалитетна и да је публика препозна, нема срећнијих људи од глумаца, кад људи током представе седе чак и на степеницама, и гледају. То је наш сан, али, како до тога доћи?

Биљана Вујовић: Не знам шта гледа Србија, али знам шта гледа Ниш. Најпре сам била управница у луткарском позоришту и знам колико је битна едукација публике. Подилажење публици не води ничему. Турбо-фолк је поприлично одрадио посао. Јако је тешко борити се са медијима и са свим оним о чему је господин Меденица говорио, и одвајати публику за себе. Зато смо у Нишком народном позоришту решили да мало пооштримо ствари. Да кренемо са едукацијом и пречишћавањем духа. Да подстакнемо публику да мисли, и да, као што код деце полако уводимо оброк, ништа нагло и одједном не радимо, јер то може да изазове поприличан отпор... Прва представа у духу те наше стратегије, уметничке политике, „Бура”, у режији Андроша Урбана, тачно је, има своје фанове, и има отпор. Али, када смо спустили цену улазница, било је много студентарије у публици, па смо онда кренули са маркетиншким проналажењем разних модела. Сваки дан смишљамо акције, проглашавамо дан љубави, чинимо све што можемо да изађемо у медије, јер је медије тешко задобити и окренути ка правим културним садржајима. Свака част вашој редакцији која ово организује, али, дешавало ми се неколико пута да помислим да објавим да се нека црна ствар десила у нашем позоришту, не бих ли дозвала новинаре! Јер баш воле да чују за тучу, за битку, за било какав скандал. Новинари који прате позориште тако одлазе у други план, на рачун информативе. Медији увек, нажалост, дају предност црним хроникама.

Небојша Брадић: Па било је раније и туче у нишком позоришту...

Биљана Вујовић: Ми смо и у Београду имали конференцију за новинаре кад смо гостовали са „Госпођом министарком“, па није био велики број новинара. Моје искуство у Београду и у Нишу је потпуно исто. А ми се и даље трудимо да форсирамо те мале пилуле прочишћења. Ове године радили смо слављеничку представу „Виолиниста на крову”, поводом прославе јубилеја глумца Десимира Станојевића, и као изазов за кућу: да ли наш ансамбл може то да уради и како пролази код публике? Одушевила сам се како добро певају, како све то добро изгледа. Одиграли смо девет представа и било је 5.000 гледалаца, у једном малом Нишу, без буке и рекламе! То је мјузикл, то воли публика. Али, морамо као позориште да негујемо и оно што је елитистичко, префињено. При том, никако се не бих одрекла квалитета зарад квантитета. И не сме нико ко размишља о културној политици да нас гледа кроз касу.

Маја Пелевић: Надовезала бих се на оно о чему је говорио Иван Меденица, који је био асистент када сам студирала на Факултету драмских уметности, на тему идеализма, јер и себе доживљавам као идеалисту у позоришту. Мислим да је најбитнија едукација публике, јер управо то доводи до питања маркетинга и свега осталог, на који начин привлачимо публику? На који начин креће елементарна едукација нас као стваралаца, у мом случају драмског писца, и шта би било да Иван Меденица није одабрао да своја предавања посвети томе да нас едукује, да пушта снимке извесних представа из иностранства и доноси ствари са фестивала на којима је био, да није било тих предавања и предавања Сање Јовићевић и вежбања које смо тада имали код асистента Меденице? Последње две и по године радим као драматург у Народном позоришту у Београду, то ће се завршити крајем јула, и ту сам покушала да се бавим феноменом публике и едукацијом исте. Оно што је Ања Суша у малом позоришту „Душко Радовић” урадила је једини континуитет који видим у позоришној јавности у Београду тренутно, а то је преузимање једне врсте ризика. Код нас се ретко дешава да управник одлучи да пружи сцену младим људима и да се не осврће да ли ће у том тренутку број карата бити мерило. У неку руку срећа је да је Мало позориште „Душко Радовић” пре свега позориште за децу, па ће увек постојати нека публика која ће долазити преко школа, обданишта и сл.

Ања Суша: Едукацију публике „Радовић” спроводи у последњих осам година, ми разговарамо са публиком после представе о самој представи, могућно је да поставе питања глумцима који су је радили, у разговору често учествују психолози, педагози, стручњаци који даље проблематизују тему представе. Верујем да је позориште, осим што је веома значајан културни пројекат, и веома значајан политички пројекат, а успешна власт и администрација препознаје се по томе колико је у стању да препозна тај потенцијал или не, и то не чини на вулгаран, злоупотребљавачки и дневнополитички начин. Увек се враћам на пример Битефа који је направљен 1967. године као званичан политички пројекат СФР Југославије с идејом да је етаблира као прогресивну државу која подржава прогресивну савремену уметност. И имамо фестивал који постоји 44 године! Позориште за децу и младе је значајан друштвени пројекат јер се обраћате онима који ће у блиској будућности бити публика Југословенског драмског или неког другог позоришта, водити ову земљу и креирати други систем вредности.

Није нам циљ да „увалимо“ представу и „мазнемо“ паре – то је синдикални рецидив из времена када се служба маркетинга, која је само формално променила име, звала пропаганда – него да створимо публику која ће се радо враћати. Не кажем да сам у томе у потпуности успела, али то је дуготрајан процес.

В.Рогановић
Б.Требјешанин