Милош Раичковић је студије започео у Београду, где је у класи Василија Мокрањца студирао композицију, а код Борислава Пашћана и Станка Шепића дириговање. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Градском универзитету Њујорка где сада ради као професор. Његова биографија садржи и податке о усавршавању код Оливијеа Месијана, Давида дел Тредичија, Пјера Дервоа и Херберта Бломштета, као и о уметничким и педагошким ангажовањима у Београду, Лос Анђелесу, Хонолулуу, Хирошими и Њујорку.

Милош Раичковић је био и један од оснивача „Ансамбла за другу нову музику“ који је, крајем седамдесетих година прошлог века, био веома активан у Београду где је изводио тада за нашу средину револуционарну, минималистичку музику коју су писали Милош Раичковић и чланови београдске групе композитора „Опус 4“.

Какви су били сусрети са славним музичарима?

Оливије Месијан је био мајстор старог кова, врло љубазан и увек заинтересован за младе уметнике. Мада нисам званично био студент Конзерваторијума, код њега сам посећивао класу скоро три године и с времена на време му показивао и моје партитуре. Оно што је било страшно занимљиво у то време, седамдесетих, јесте тода је он често у класи пуштао снимке из разних источних култура, музику са Балија, из Јапана, Индије... и размишљао о њој као о потпуно равноправној традицији са европском музиком. То је доста утицало на мене. У Њујорку сам касније, деведесетих, упознао и Џона Кејџа и Филипа Гласа и Терија Рајлија. То су људи другачијег кова, са којима се може врло непосредно причати о многим темама.  

Ожењени сте Јапанком?

Да, моју жену сам упознао док сам предавао на једном америчком колеџу у Хирошими, где је и она радила. Деца нам говоре, поред енглеског, и српски и јапански. Мислим да је то један од мојих највећих успеха, да сам децу у Њујорку сам научио српски. Наравно, они често путују у Јапан и у Београд и у Херцег Нови, где проводимо свако лето. Моментално се и Адам (14) и Ана (11) помало баве глумом у њиховој школи. Адам је недавно играо Ромеа, а написао је и драму за коју је добио награду. Ана воли да пева и свира електричну виолину у једном бенду. Све је то помало и забрињавајуће за мене, јер живимо у свету где се уметност све мање цени. Будућност ће им бити неизвесна. Али, идемо даље.

Уметник у егзилу: да ли појам егзила везујете за локацију или је он за Вас синоним изгнанства као стања духа?

Ја сам у Америку одлазио два пута, пре тога сам био у Паризу, па сам неколикогодина провео у Америци, па се вратио у Београд и годину ипо дана провео у Опери, а онда сам опет отишао у Америку. Врло је битно, пошто је та реч „егзил“ специфична, да разјасним да мене нико није терао да идем, нити сам бежао ни од кога. Често сам о мом одласку мислио да је то била грешка, сада је то већ небитно. У Америци сам, неком приликом, разговарао са једном Пољакињом која је била врло незадовољна својим животом тамо. Питао сам је зашто је уопште дошла у Америку, а она је одговорила да је дошла јер је гледала „Династију“ на ТВ. Људи одлазе са илузијама, а неки додуше и остају са илузијама. Не бих генерализовао ситуације оних који су овде нити оних који су у „егзилу“, нити помињао многе свесне или несвесне разлоге који нас наводе на одлуке о одласку или останку. Ја се увек осећам као да сам у Америци привремено, па ја овде проводим по два месеца годишње, што у Београду, што у Херцег Новом, а нешто мало и у Паризу. Дакле,живим некакав паралелан живот у Европи, и то већ петнаестак година.

Да ли уочавате промене у нашем културном животу? Да ли су се ствари промениле и како?

Примећујем на сваком кораку да се културни живот уопште све више американизује. Рецимо, кад уђете у књижару, прво налетите на штандове дебелих нових књига, на преведене америчке бестселере, што значи да то и није озбиљнија литература, али се то овде рекламира навелико... Нажалост, овде нема превода с енглеског сјајних романа Стојана (Стива) Тешића, или романа његове сестре Нађе Тешић, која се и тематски бави нама. Пошто живим на Западу, мени је више интересантно шта се дешава на истоку, у Русији, Кини, Јапану, Ирану, у Индији,на пример, не само музика или литература, већ и на плану филма. Какви су контакти наших интелектуалаца са земљама истока? У биоскопима гледам распоред и не видим ниједан наш филм, не видим ниједан француски филм. Само холивудско ђубре! Не могу да верујем да се овде не дају европски филмови!

Шта бисте ново-лепо-корисно из своје америчке средине пренели у домовину?

Некада се код нас доста улагало у културу и у музичке школе, а и даље је овде исто толико важно да се млади нараштаји бесплатно школују,и то не само у музици. У Венецуели гомила младих људи свира у омладинским симфонијским оркестрима и тако се врло често решавају и социјални проблеми јер млади, уместо да постану чланови уличних банди, на пример, постају чланови оркестара и масовно свирају класичну музику!

Шта значи синтагма „српски уметник“ у свету?

Ја сам доста био и ангажован у многим покретима тамо,у смислу отпора према бомбардовању Србије, Авганистана, и Ирака. Чак сам се у једном интервјуу на радију и закачио са оним човеком који ме је интервјуисао, што ми свакако није требало... Али, ни њему није требало да спомиње политику у музичком интервјуу. Ко пита композиторе Американце о рату у Ираку? Зашто бих онда ја имао другачији третман? У Америци још постоје разне врсте дискриминација, а нарочито према црнцима и емигрантима из Јужне Америке. Неке врсте дискриминација су суптилне, неке отворене. Али ипак, људи се боре. У Француској, на пример, има више дискриминације у свету уметничке музике. Французи много више штите своје уметнике и протежирају их. Знам неколикоруских пијаниста који свирају свуда по Европи, живе у Паризу, а никада нису добили концерт у Паризу.

Укратко – предстојеће професионалне активности...

Ја живим у Њујорку, па се неки пут питам, па за кога ја пишем ту музику, да ли за некога тамо или за публику на Коларцу? Имам већ неколико ауторских дискова у Америци. Управо је изашао нови CD, FAR АWАY, који је издала кућа ALBANY RECORDS. За следећи CD, с насловом WATER TONES, снимићу једну своју стару композицију, „Водене тонове“, која је била поруџбина загребачког Бијенала из 1979. године, из периода када сам радио са „Ансамблом за другу нову музику“ из СКЦ-а. У садашњем времену, када је и вода угрожена од петролејских корпорација, ова музика ми је опет потребна, као подсећање на чисту воду (и боља времена).