Opšte je mišljenje da umetničko delo nastaje unutar osame umetničkog ateljea. No istina je da se umetničko delo konačno konstituiše tek u prostoru javnosti. I to je svakako dvosmeran proces. Umetničko delo se nudi javnosti, ono teži da se vidi, da nametne svoju ideologiju, svoju formu i svoj kontekst, a javnost se nećka pa malo koketira, malo se joguni, malo se brani arogancijom i snagom sopstvene moći, a onda ili u potpunosti prihvata i, kako se to kaže, leže na rudu, ili nezainteresovano okreće glavu. Ipak, za mnoga dobra dela je potrebno vreme da ih javnost prihvati. Zato je javnost u svakom trenutku realna slika stanja društva i sve ono što je u javnosti prisutno kao vidljiv simptom posledica je mnogih komplikovanih procesa koji se odvijaju u samoj strukturi društva koja je često neprozirna i teško dokučiva. Neki od tih simptoma pokazuju se tek nakon mnogo, mnogo godina.

Zato kada neko naprečac postavi dubioznu skulpturu Nikole Tesle na aerodromu kao kulturnu dobrodošlicu velegrada; kada neko danas postavi spomenik Milošu Obrenoviću kao dug tradiciji, kada postavi u svom gradu skulpturu Rokija Balboe kao kolektivni idol i ideal meštana mesta Žitišta, ili otkrije skulpturu Džonija Depa u svom dvorištu ili selu, svejedno, kao prijateljski dug za toplo gostoprimstvo u hladnoj tuđini, ili kada sruši monumentalni spomenik „druga Tita” kao simbol srpskog zla, to označava opšte stanje javnosti i smer u kome se društvo kreće, a iza takve odluke stoji čitava jedna mala društvena predistorija skrivena u nevidljivim strukturama centara moći ili u samom društvenom toku.

No, pre upuštanja u analizu ovog fenomena vratimo se na jednu političku ocenu datu ne tako davno – beše to baš u vreme kada su se vodile polemike o društvu na raskrsnici, neposredno pred raspad države, ali još uvek u prostoru koji je omogućavao i poneki razumni stav. Na pitanje šta sve zamera Titu, Aleksa Đilas je ukazao na možda najbitniju grešku u beskrajno dugoj vladavini monarha. Dakle, zamerio mu je da nije reagovao baš u vreme kada je Evropa prepoznavala promene u strukturi rada, organizaciji proizvodnje pa i u kulturi i shodno tim saznanjima krenula u brze promene. „Tito”, kaže Aleksa, „jednostavno nije imao viziju modernog društva, nije shvatao u kome smeru se kreću svet i Evropa, pa ga u tom smeru nije ni vodio.” Ali, sa druge strane, jasno je da ni tadašnje društvo nije imalo dovoljno kapaciteta da svome suverenu nametne drugačiju percepciju budućnosti. I kada se propusti pravi trenutak za pozitivne promene onda se dešavaju retrogradni procesi.

Tako su se,  umesto slika razigrane budućnosti, kada su konačno nestali razlozi da se vizija probudi, pojavile mnoge slike prošlosti pa su se smrću suverena, umesto jednog značajnog koraka napred, desila tri koraka unazad – povratak tradiciji, i to rekao bih sumnjivoj tradiciji, povratak veri, rekao bih manipulisanoj duhovnosti i povratak primitivnoj akumulaciji kapitala, odnosno drumskom razbojništvu. Nakon skoro pedeset godina diskontinuiteta sa građanskom, modernističkom kulturom, bez pripreme i pratećih razvijenih institucionalnih alata, bez svesti o karakteru svoje želje i bez svesti o promenama koje su se desile u svetu, samo snažna želja za ponovnim uspostavljanjem kontinuiteta, produkovala je simptome kolektivnih fantazmi – o tradiciji, o istoriji, o veri, o kapitalu, o kulturi i naravno o skulpturi. Zato su nekritički rušene, sečene i bacane na otpad skulpture određene umetničke produkcije, umetnička dela iz tradicije duge pedesetak godina, a na njihovo mesto postavljane one druge, skulpture iznenada skrpljenog novog programa koji, između ostalog ne priznaje apdejtovano stručno znanje, a savremenu umetnost proteruje iz sfere javnosti.

Prve radikalne reakcije na neuspešni povratak na stabilne tradicionalne vrednosti desio se na polju popularne muzike koja je prvo produkovala TURBO-FOLK, a na kraju tog procesa skoro izjednačila sve oblike popularne kulture pa i mnoge forme tradicionalne kulturne produkcije u dramatičnom ključu koji se iz ugla kulturologije čita kao pošast, ali koji je opet, iz ugla konzumenata, i jedino moguć. Turbo-folk se konstituisao ne u polju zabave, kako se to uobičajeno misli, već u polju kulture koje je bilo ispražnjeno zbog želje da se na to mesto ubaci tradicija, a takođe i zbog straha da se na to mesto ne useli ozbiljno decentralizovana savremena kultura. A generalno, ovaj proces je zarazio gotovo sve oblike društva koji unutar svoje strukture sadrže elemenat komunikativnosti. Ali zašto je proces povratka na stabilne tradicionalne vrednosti bio tako neuspešan: Pa naravno, zbog nedostatka VIZIJE. Društvo, kao entitet koji ima neku vrstu automatske inercije, ako nije napunjeno profesionalnim znanjem i savremenim mehanizmima kojima se generišu kulturni tokovi, reaguje na nerealizovanu fantazmu o tradiciji i očajnički tražeći glavni tok kao stožer oko koga bi se sve konstituisalo u pravilnom poretku zaglavljuje na potpuno suprotnoj strani. Društvo je, svesno ili nesvesno, u prostoru gde tradicionalna kultura nije ni radila, gde su narodna radinost i folklorna kultura već bili zaboravljeni, a gde je savremena kultura bila nepoželjni eksces, razvilo ultimativnu i nezaustavljivu ŽELJU da se probije barijera palanačke dosade, želju za „kulturom”, za glamurom, za spektaklom, za glavnim tokom, za zabavom, za vatrometom i muzikom trubača, za sopstvenim identitetom.  I, paradoksalno, kroz turbo-folk i njegove derivate prosečan pa bogami i natprosečan konzument, a pogotovo neopredeljeni konzument u uzrastu od 10 do 60 godina dobio je sve to ubeđen da je dobio kulturu u pravom i potpunom smislu te je konzumira sa ponosom, zadovoljstvom i bez ikakve ograde, odnosno stida. Nema sumnje da stanovnik Žitišta misli da je sa spomenikom Rokiju Balbou ne samo dobio kulturu već da ju je sam i proizveo u punom sjaju i „iznosu” jer njegov svet kulture i jeste ispunjen svetom ekranskog, vrhunskog i glamuroznog treš-miksa – posredovane a ne realne, žive i direktne kulture. Njegov gest proizvodnje skulpture jeste, zapravo, gest očajničke želje za direktnom kulturom koju mu društvo, nažalost, ne daje, pa zato mora sam da se snađe...

Na isti način nerealizovana fantazma o tradiciji i nikada nedoživljena visoka moderna proizvodi kvarove poput skulptura Drinke Pavlović. Stručne analize koje se tim povodom pojavljuju u javnosti apsolutno su neefikasne jer se društvo turbulentnog folka ponaša kao poseban i superioran organizam koji je imun na stručne analize jer svet stručnosti isključuje, a sve kriterijume stvara naknadno i prilagođava ih po potrebi. Zato bi i na ovom mestu svako ukazivanje na činjenice koje postoje u svetu savremene skulpture, skulpture u javnom prostoru, tematske parkove, ambijentalne ili prostorne instalacije i druga savremena rešenja, ukazivanje na procese koji idu od Bojsove socijalne skulpture do ekranskih intervencija u urbano tkivo grada bilo besmisleno.

Epohalni obrt, da je želja za tradicionalno lepim kreirala lokalne monstrume samo potvrđuje onu staru istinu da su roditeljima njihova deca najlepša. I tu nema nimalo mesta za stručnost i vizionarstvo.