Опште је мишљење да уметничко дело настаје унутар осаме уметничког атељеа. Но истина је да се уметничко дело коначно конституише тек у простору јавности. И то је свакако двосмеран процес. Уметничко дело се нуди јавности, оно тежи да се види, да наметне своју идеологију, своју форму и свој контекст, а јавност се нећка па мало кокетира, мало се јогуни, мало се брани ароганцијом и снагом сопствене моћи, а онда или у потпуности прихвата и, како се то каже, леже на руду, или незаинтересовано окреће главу. Ипак, за многа добра дела је потребно време да их јавност прихвати. Зато је јавност у сваком тренутку реална слика стања друштва и све оно што је у јавности присутно као видљив симптом последица је многих компликованих процеса који се одвијају у самој структури друштва која је често непрозирна и тешко докучива. Неки од тих симптома показују се тек након много, много година.

Зато када неко напречац постави дубиозну скулптуру Николе Тесле на аеродрому као културну добродошлицу велеграда; када неко данас постави споменик Милошу Обреновићу као дуг традицији, када постави у свом граду скулптуру Рокија Балбое као колективни идол и идеал мештана места Житишта, или открије скулптуру Џонија Депа у свом дворишту или селу, свеједно, као пријатељски дуг за топло гостопримство у хладној туђини, или када сруши монументални споменик „друга Тита” као симбол српског зла, то означава опште стање јавности и смер у коме се друштво креће, а иза такве одлуке стоји читава једна мала друштвена предисторија скривена у невидљивим структурама центара моћи или у самом друштвеном току.

Но, пре упуштања у анализу овог феномена вратимо се на једну политичку оцену дату не тако давно – беше то баш у време када су се водиле полемике о друштву на раскрсници, непосредно пред распад државе, али још увек у простору који је омогућавао и понеки разумни став. На питање шта све замера Титу, Алекса Ђилас је указао на можда најбитнију грешку у бескрајно дугој владавини монарха. Дакле, замерио му је да није реаговао баш у време када је Европа препознавала промене у структури рада, организацији производње па и у култури и сходно тим сазнањима кренула у брзе промене. „Тито”, каже Алекса, „једноставно није имао визију модерног друштва, није схватао у коме смеру се крећу свет и Европа, па га у том смеру није ни водио.” Али, са друге стране, јасно је да ни тадашње друштво није имало довољно капацитета да своме суверену наметне другачију перцепцију будућности. И када се пропусти прави тренутак за позитивне промене онда се дешавају ретроградни процеси.

Тако су се,  уместо слика разигране будућности, када су коначно нестали разлози да се визија пробуди, појавиле многе слике прошлости па су се смрћу суверена, уместо једног значајног корака напред, десила три корака уназад – повратак традицији, и то рекао бих сумњивој традицији, повратак вери, рекао бих манипулисаној духовности и повратак примитивној акумулацији капитала, односно друмском разбојништву. Након скоро педесет година дисконтинуитета са грађанском, модернистичком културом, без припреме и пратећих развијених институционалних алата, без свести о карактеру своје жеље и без свести о променама које су се десиле у свету, само снажна жеља за поновним успостављањем континуитета, продуковала је симптоме колективних фантазми – о традицији, о историји, о вери, о капиталу, о култури и наравно о скулптури. Зато су некритички рушене, сечене и бацане на отпад скулптуре одређене уметничке продукције, уметничка дела из традиције дуге педесетак година, а на њихово место постављане оне друге, скулптуре изненада скрпљеног новог програма који, између осталог не признаје апдејтовано стручно знање, а савремену уметност протерује из сфере јавности.

Прве радикалне реакције на неуспешни повратак на стабилне традиционалне вредности десио се на пољу популарне музике која је прво продуковала ТУРБО-ФОЛК, а на крају тог процеса скоро изједначила све облике популарне културе па и многе форме традиционалне културне продукције у драматичном кључу који се из угла културологије чита као пошаст, али који је опет, из угла конзумената, и једино могућ. Турбо-фолк се конституисао не у пољу забаве, како се то уобичајено мисли, већ у пољу културе које је било испражњено због жеље да се на то место убаци традиција, а такође и због страха да се на то место не усели озбиљно децентрализована савремена култура. А генерално, овај процес је заразио готово све облике друштва који унутар своје структуре садрже елеменат комуникативности. Али зашто је процес повратка на стабилне традиционалне вредности био тако неуспешан: Па наравно, због недостатка ВИЗИЈЕ. Друштво, као ентитет који има неку врсту аутоматске инерције, ако није напуњено професионалним знањем и савременим механизмима којима се генеришу културни токови, реагује на нереализовану фантазму о традицији и очајнички тражећи главни ток као стожер око кога би се све конституисало у правилном поретку заглављује на потпуно супротној страни. Друштво је, свесно или несвесно, у простору где традиционална култура није ни радила, где су народна радиност и фолклорна култура већ били заборављени, а где је савремена култура била непожељни ексцес, развило ултимативну и незаустављиву ЖЕЉУ да се пробије баријера паланачке досаде, жељу за „културом”, за гламуром, за спектаклом, за главним током, за забавом, за ватрометом и музиком трубача, за сопственим идентитетом.  И, парадоксално, кроз турбо-фолк и његове деривате просечан па богами и натпросечан конзумент, а поготово неопредељени конзумент у узрасту од 10 до 60 година добио је све то убеђен да је добио културу у правом и потпуном смислу те је конзумира са поносом, задовољством и без икакве ограде, односно стида. Нема сумње да становник Житишта мисли да је са спомеником Рокију Балбоу не само добио културу већ да ју је сам и произвео у пуном сјају и „износу” јер његов свет културе и јесте испуњен светом екранског, врхунског и гламурозног треш-микса – посредоване а не реалне, живе и директне културе. Његов гест производње скулптуре јесте, заправо, гест очајничке жеље за директном културом коју му друштво, нажалост, не даје, па зато мора сам да се снађе...

На исти начин нереализована фантазма о традицији и никада недоживљена висока модерна производи кварове попут скулптура Дринке Павловић. Стручне анализе које се тим поводом појављују у јавности апсолутно су неефикасне јер се друштво турбулентног фолка понаша као посебан и супериоран организам који је имун на стручне анализе јер свет стручности искључује, а све критеријуме ствара накнадно и прилагођава их по потреби. Зато би и на овом месту свако указивање на чињенице које постоје у свету савремене скулптуре, скулптуре у јавном простору, тематске паркове, амбијенталне или просторне инсталације и друга савремена решења, указивање на процесе који иду од Бојсове социјалне скулптуре до екранских интервенција у урбано ткиво града било бесмислено.

Епохални обрт, да је жеља за традиционално лепим креирала локалне монструме само потврђује ону стару истину да су родитељима њихова деца најлепша. И ту нема нимало места за стручност и визионарство.