U ovom ciklusu nema tapeta i pločica, izašla sam u eksterijer.

Ovako bi najsažetije  glasio imperativ koji je sebi postavila slikarka Biljana Đurđević (1973) prilikom nastajanja najnovijeg ciklusa slika „Rasadnik” predstavljenog u galeriji Kulturnog centra Beograda.

Najnovija izložba koju čini pet platna velikog formata, nastala je čini se u rekordnom roku – počevši od novembra prošle godine.

 „Sticaj okolnosti je bio takav. Sve je nastajalo brže, što za mene nije uobičajeno i zato me svaka kost boli. Novi ciklus je morao da se desi, sve do sada je bilo dovoljno eksploatisano, pa je izlazak figura na mojim platnima iz enterijera označio i novu vrstu proučavanja”, kaže Biljana Đurđević.

Teme su ostale iste. Teza o kritici društva se učvršćuje. Osobe ženskog pola slikane s leđa ili spreda, pri čemu nas uznemirava njihov izgubljeni pogled, sada se nalaze u okruženju šume, vresišta, među rastinjem kroz koje probijaju i rajske Jakobove lestve, a izoštrenom oku neće promaći i prizor podmuklog puzanja zmije kroz rastinje.

„Šuma i vresište imaju dvojako značenje. Jedna realnost postaje druga, jedan svet pretvara se u drugi. Šuma i vres su mi privlačni jer imaju estetiku koja je više od puke interpretacije. Taj predeo može da asocira na nešto bajkoliko, a da pri tom predstavlja nešto sasvim drugo. S jedne strane, imamo tematsku iluziju: ulazak u svet bajke oličen u vresištu živog kolorita. Naličje je međutim drugačije, jer samo tkivo tog močvarnog tla nosi tajnu i opasnost. To je slično ideji koju su eksploatisali Dante ili Bokačo, a koja se odnosi na ulazak u šumu, inicijaciju u šumi. Jedno je dešavanje pre šume, a drugo kada se u nju kroči. Percepcija onog koji ulazi u šumu je ulazak u drugi svet. Šuma je drugi svet. Onostrana je”, objašnjava slikarka.

Na slikama „Rasadnika” nema brutalnosti, ali ima brutalnih tema. One se najdirektnije iščitavaju na slici „Trava će sve prekriti”.

Dela Biljane Đurđević oslonjena su na literaturu Ničea, Šilera, Šopenhauera, Kafke, Bulgakova, Hamvaša.... Osvrt na prethodne cikluse podsetiće da je „Kabare” inspirisan Šilerovim Valenštajnom,   „Stomatološko društvo” Zaratustrom i Nimrodom, a „Izgubljenog raja” ne bi bilo bez Džona Miltona. „Rasadnik” ima svoj koren u retkom štivu nastalom na prelazu između 14. i 15. veka „Hipnerotomahija Polifili”.

„To je hermetična knjiga po svom kontekstu i po temi kojom se bavi. Knjiga je bila namenjena odabranom krugu ljudi, u vreme kada crkva inicira inkviziciju kao način borbe protiv jeretika. Bavi se arhitekturom, pre svega opisom onih arhitektonskih zgrada koje su nekada postojale, ali se bavi i idejom savršene gradnje. Bavi se botanikom, istorijom umetnosti. Fransoa Rable je u „Pantagruelu” prepisao 80 strana iz ove knjige, a Direr je bio inspirisan da radi gravire.

Knjiga je nedovoljno zapažena u svetu, sada se tek razmotava priča o njoj. Bila je dugo u zapećku, zbog hermetičnog stila i arogancije pisca koji ju je namenio samo posebnima. Francuski filozofi su, na primer, reagovali u stilu da je to najdosadnija knjiga koju su ikada pročitali”, kaže Biljana Đurđević.

Od trenutka kada se sredinom devedesetih, posle završenog Fakulteta likovnih umetnosti, pojavila na umetničkoj sceni, Biljana Đurđević je za kratko vreme postigla međunarodni uspeh, uprkos činjenici da je slikarstvo u poslednjoj deceniji prošlog veka bilo u drugom planu u odnosu na tada dominirajuće nove medije. Njene slike smestile su se u kolekcije Muzeja savremene umetnosti u Stokholmu, Beogradu, Muzeja Askona, Vajmar Štiftung i sl.

Nedavno je izlagala u Izraelu, a čeka je i retrospektiva u Grčkoj.

„Treba stići sve uraditi, što znači dosta odricanja. Jer, ako jednom fušerski uradiš, to bi ostalo zabeleženo. Mali je taj krug ljudi, to je bara, brzo se sve čuje. Kao domino sistem”, kaže Biljana Đurđević, nepunu godinu zaposlena kao asistent na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti.

Povodom činjenice da je na ovaj posao čekala deset godina, uz isto toliko upornih prijavljivanja, naša sagovornica, uz malo ironije, ističe da je zajedno sa slikarem Urošem Đurićem (koji još nije primljen kao predavač na FLU), bila godinama „počasni član” međi kandidatima.

O tome koliko je za ulazak na ovaj fakultet na mesto predavača presudno umetničko poreklo, Biljana Đurđević kaže da je nepotizam inače sveprisutan u našoj zemlji.

„U Nemačkoj, na primer, nikog ne zanima ni koje si nacionalnosti ni odakle si, samo koliko i šta radiš”, objašnjava umetnica.

O tome kako prepoznaje iskrenost u komentarima na njeno stvaralaštvo, Biljana Đurđević kaže da je bliski ljudi ne tetoše. „U tom smislu svaka sugestija Boruta Vilda mi je dragocena”, kaže slikarka.

Biljana Đurđević smatra da je tretman likovne umetnosti kod nas na margini – od obrazovnog sistema do medija.

„Mi smo sredina u kojoj se najviše zna o filmu i pozorištu, a da Ivan Tasovac ne ’lupa’ u šerpe i ne galami, ne bi se mnogo znalo o klasičnoj muzici. Mada, pitanje koliko i to pomaže. Na koncert Zubina Mehte mnogi su se nacrtali u prvim redovima, a ako biste ih pitali da nabroje dva Bramsova dela, pitanje je kakav biste odgovor dobili. Mi, umetnici, ne možemo da galamimo, naša scena je razuđena i ta galama, ako bi je i bilo, zvučala bi šizofreno”, zaključuje Biljana Đurđević.