У овом циклусу нема тапета и плочица, изашла сам у екстеријер.

Овако би најсажетије  гласио императив који је себи поставила сликарка Биљана Ђурђевић (1973) приликом настајања најновијег циклуса слика „Расадник” представљеног у галерији Културног центра Београда.

Најновија изложба коју чини пет платна великог формата, настала је чини се у рекордном року – почевши од новембра прошле године.

 „Стицај околности је био такав. Све је настајало брже, што за мене није уобичајено и зато ме свака кост боли. Нови циклус је морао да се деси, све до сада је било довољно експлоатисано, па је излазак фигура на мојим платнима из ентеријера означио и нову врсту проучавања”, каже Биљана Ђурђевић.

Теме су остале исте. Теза о критици друштва се учвршћује. Особе женског пола сликане с леђа или спреда, при чему нас узнемирава њихов изгубљени поглед, сада се налазе у окружењу шуме, вресишта, међу растињем кроз које пробијају и рајске Јакобове лестве, а изоштреном оку неће промаћи и призор подмуклог пузања змије кроз растиње.

„Шума и вресиште имају двојако значење. Једна реалност постаје друга, један свет претвара се у други. Шума и врес су ми привлачни јер имају естетику која је више од пуке интерпретације. Тај предео може да асоцира на нешто бајколико, а да при том представља нешто сасвим друго. С једне стране, имамо тематску илузију: улазак у свет бајке оличен у вресишту живог колорита. Наличје је међутим другачије, јер само ткиво тог мочварног тла носи тајну и опасност. То је слично идеји коју су експлоатисали Данте или Бокачо, а која се односи на улазак у шуму, иницијацију у шуми. Једно је дешавање пре шуме, а друго када се у њу крочи. Перцепција оног који улази у шуму је улазак у други свет. Шума је други свет. Онострана је”, објашњава сликарка.

На сликама „Расадника” нема бруталности, али има бруталних тема. Оне се најдиректније ишчитавају на слици „Трава ће све прекрити”.

Дела Биљане Ђурђевић ослоњена су на литературу Ничеа, Шилера, Шопенхауера, Кафке, Булгакова, Хамваша.... Осврт на претходне циклусе подсетиће да је „Кабаре” инспирисан Шилеровим Валенштајном,   „Стоматолошко друштво” Заратустром и Нимродом, а „Изгубљеног раја” не би било без Џона Милтона. „Расадник” има свој корен у ретком штиву насталом на прелазу између 14. и 15. века „Хипнеротомахија Полифили”.

„То је херметична књига по свом контексту и по теми којом се бави. Књига је била намењена одабраном кругу људи, у време када црква иницира инквизицију као начин борбе против јеретика. Бави се архитектуром, пре свега описом оних архитектонских зграда које су некада постојале, али се бави и идејом савршене градње. Бави се ботаником, историјом уметности. Франсоа Рабле је у „Пантагруелу” преписао 80 страна из ове књиге, а Дирер је био инспирисан да ради гравире.

Књига је недовољно запажена у свету, сада се тек размотава прича о њој. Била је дуго у запећку, због херметичног стила и ароганције писца који ју је наменио само посебнима. Француски филозофи су, на пример, реаговали у стилу да је то најдосаднија књига коју су икада прочитали”, каже Биљана Ђурђевић.

Од тренутка када се средином деведесетих, после завршеног Факултета ликовних уметности, појавила на уметничкој сцени, Биљана Ђурђевић је за кратко време постигла међународни успех, упркос чињеници да је сликарство у последњој деценији прошлог века било у другом плану у односу на тада доминирајуће нове медије. Њене слике сместиле су се у колекције Музеја савремене уметности у Стокхолму, Београду, Музеја Аскона, Вајмар Штифтунг и сл.

Недавно је излагала у Израелу, а чека је и ретроспектива у Грчкој.

„Треба стићи све урадити, што значи доста одрицања. Јер, ако једном фушерски урадиш, то би остало забележено. Мали је тај круг људи, то је бара, брзо се све чује. Као домино систем”, каже Биљана Ђурђевић, непуну годину запослена као асистент на београдском Факултету ликовних уметности.

Поводом чињенице да је на овај посао чекала десет година, уз исто толико упорних пријављивања, наша саговорница, уз мало ироније, истиче да је заједно са сликарем Урошем Ђурићем (који још није примљен као предавач на ФЛУ), била годинама „почасни члан” међи кандидатима.

О томе колико је за улазак на овај факултет на место предавача пресудно уметничко порекло, Биљана Ђурђевић каже да је непотизам иначе свеприсутан у нашој земљи.

„У Немачкој, на пример, никог не занима ни које си националности ни одакле си, само колико и шта радиш”, објашњава уметница.

О томе како препознаје искреност у коментарима на њено стваралаштво, Биљана Ђурђевић каже да је блиски људи не тетоше. „У том смислу свака сугестија Борута Вилда ми је драгоцена”, каже сликарка.

Биљана Ђурђевић сматра да је третман ликовне уметности код нас на маргини – од образовног система до медија.

„Ми смо средина у којој се највише зна о филму и позоришту, а да Иван Тасовац не ’лупа’ у шерпе и не галами, не би се много знало о класичној музици. Мада, питање колико и то помаже. На концерт Зубина Мехте многи су се нацртали у првим редовима, а ако бисте их питали да наброје два Брамсова дела, питање је какав бисте одговор добили. Ми, уметници, не можемо да галамимо, наша сцена је разуђена и та галама, ако би је и било, звучала би шизофрено”, закључује Биљана Ђурђевић.