Дома сам. Кући сам. Гајби сам. Свака од ове три реченице чуће се у нашем ближем или даљем окружењу и свака ће, верујем, наићи на негативан коментар језичких чистунаца – прва као правилнаали недовољно „наша”, а друге две наше, али граматички неисправне (трећа уз то и жаргонска).

Зашто је прва реченица правилна када је наизглед идентична са друге две? Зато што дома овде није именица већ прилог, као када кажемо Овде сам. Овај прилог је врло стар, прасловенски. Постоји и у савременом руском, пољскоми чешкомјезику. Обичан је у Црној Гори, Хрватској и Херцеговини. Не тако давно могао се чути и у нашој средини. „Удала се мома да је није дома”, каже народна пословица. „За време једнога школскога одмора био је дома у Врању”, пише Илија Вукићевић, даровити, прерано преминули српски приповедач са самога краја XIX века. И Доситеј је писао: „Николе тада није било дома”. Прилог дома употребиће и Вук, Милан Ђ. Милићевић, Б. Лазаревић и многи други. То показује да треба бити опрезан при процени шта је „наше”, а шта није (када је лексика у питању, и иначе не треба показивати превише отпора).

       Ако би се попут дома и лексема кући схватила као прилог, исказ кући сам био би исправан. Међутим, иако се прилог кући среће код неких српских писаца (Боре Станковића, Милана Кашанина, С. М. Љубише), он досада није стандардизован. Ако пак облик кући посматрамо као именицу, онда је реченица граматички неисправна. Беспредлошким дативом се обележава кретање, усмереност (вратити се кући, упутити се кући), а не мировање, што се казује нашом реченицом. Стога је она нерегуларна на исти начин на који је нерегуларно и Болници сам или Канцеларији сам. Дакле, засада је исправно рећи једино Код куће сам или У кући сам (у зависности од значења), а ако је у питању кретање Идем кући / Идем ка кући. На исти начин требапосматрати исказ Гајби сам.

***

       Једно од питања које изазива недоумице тиче се употребе такозваних покретних вокала код предлога (над, под, пред, од, код, из, без, низ и уз, каои с и к – када се употребљавају дужи (када, нада, пода), а када краћи облици (кад, над, под) и да ли постоји разлика у значењу.

У савременом књижевном језику постоји тежња да се не употребљавају дужи облици осим у малобројним спојевима са заменицама и ретко с именицама. Препорука нормативиста је да се они ипак не потискују, јер су „понекад стилски прихватљивији” (Правопис).

         Предлози редовно добијају а испред инструментала мном: нада мном, преда мном, пода мном, са мном и испред заменичких енклитика: преда се, преда ме, пода се, уза се, уза те, низа ме, али недоследно испред речи које почињу истим или сличним сугласником: уз зид, низ страну, уз забран, из сна и уза зид, низа страну, уза забран, иза сна и сл. Предлози с и к обавезно се проширују испред речи које почињу истим или сличним сугласником (нпр. с испред с, з, ш, ж, а к испред к, г, х): са собом, са сестром, са зида, са шлагом; ка кући, ка храму итд. У устаљеним изразима као: с друге стране, с руке на руку, с муком, с јесени, к руци, к врагу и сл. редовно долази краћа форма предлога. У осталим случајевима употреба краће или дуже форме препушта се слободном избору: с Аном и са Аном, с нама и са нама; к мосту и ка мосту, к ливади и ка ливади и сл.

Онима који обраћају пажњу и на танане значењске преливе скренула бих пажњу на значењску нијансу која се развила између дуже и краће форме предлога к. Наиме, облик ка уобичајио се за означавање физичког приближавања нечему: Иде ка зиду; Трчи ка шуми; Пузи ка мајци. У свим овим положајима може стајати и облик к, али ће се он пре употребити у нешто другачијим семантичким ситуацијама – прво, када је од физичког приближавања важнији циљ који треба постићи Иде к мајци (од самог кретања важнији је циљ, а то је посета мајци, састанак с мајком), Пошаљи га к мени да му ја кажем (и овде је важнији циљ кретања од самог кретања). Разлог овакве употребе предлога ка може бити и чињеница да се тај предлог у новије време све мање употребљава, тј. да се све више замењује предлогом према (Иде према мајци),или дативом без предлога (Иде кући).

       И на крају, једна правописна напомена. Треба пазити да се предлози с и к не пишу с апострофом (с’ поштовањем и сл.), јер су то основни облици, а не скраћено од са и ка. Из истих разлога погрешно је писати и нек’ (=нека) уместо нек.