Od našeg specijalnog izveštača iz Beča

Najnoviji radovi jednog od uvek prepoznatljivih umetnika današnjice, Aniša Kapura, od utorka su pokazani u bečkom MAK-u na izložbi pod nazivom „Pucanje u ćošak“. Pored instalacije po kojoj je izložba dobila naslov, pokazane su još tri skulpture: „Shadowcorner“, „Prošlost. Sadašnjost. Budućnost“ i „Guraj-Vucil II“.

„Pucanje u ćošak“ je instalacija čija je okosnica specijalan top koji je Aniš Kapur kreirao uz pomoć jednog inženjera. Top se aktivira uz pomoć boce s komprimovanim vazduhom, i izbacuje „đulad“ od crvenog voska, svako težine po 11 kilograma. Do zatvaranja izložbe (19. aprila), „tobdžija“ će iz topa u ćošak glavne muzejske prostorije, brzinom od 50 kilometara na sat, ispaliti dvadeset tona voska. „Shadowcorner“ je „rad u progresu“ s tim što se kod ove instalacije transformacija ne dešava brzo i ostaje praktično neprimećena od strane posmatrača. Preko voštane mase velika metalna ploča prelazi svega nekoliko puta, menjajući dubinu i oblik brazda.

Aniš Kapur (Mumbaj, 1954), britanski umetnik indijsko-jevrejskih korena, dobitnik Tarnerove nagrade za 1991, već nekoliko decenija slovi kao najkreativniji vajar današnjice koji je, poetski i naizgled jednostavno, istraživanjem materijala, i nematerijalnog, skulpturi vratio zaboravljenu mističnost i filozofski duh. Minimalističkim pristupom Kapur pomera granice između slikarstva i skulpture. Do sad je radio s pigmentom u prahu, kamenom, polivinilom, fiberglasom, staklom, čelikom, ogledalima, blatom, vazelinom, a odnedavno uglavnom stvara s voskom.

Zbog svojih skulptura nazivan je arhitektom, iako se latio jednog jedinog arhitektonskog projekta – osmišljavanja dve metro-stanice u Napulju. Do takve zabune o pitanju Kapurove profesije ponekad dolazi zbog njegove opsesivne ljubavi prema skulpturama pozamašnih dimenzija od kojih su neke izložene na javnim mestima kao na primer, „Cloudgate“ u čikaškom Milenijumskom parku. Trenutno radi projekat koji će ujedno biti i „najveća“ (po dimenzijama) javna umetnička izložba ikada izvedena - pet džinovskih instalacija koje će krasiti engleski Triz Veli. Prošlog leta otkrio je dizajn za prvu skulpturu „Temenos“ (starogrčka reč za svetilište) koja će biti sto metara dugačka, a u pitanju je mreža od najlona razapeta između dva velika metalna prstena.

Kritičar Peter Niver smatra da Kapurove skulpture vuku korene iz indijske umetnosti i mitologije, mada su bezvremene i interkulturalne.

Kapur neprestano postavlja pitanja i stvara zagonetke na koje ne daje direktne odgovore. Njegovi radovi se nalaze u nekim od najznačajnijih svetskih muzeja i galerija.

Kapur je nedavno uradio dizajn za dve velike pozorišne produkcije – „Peleasa i Melisandu“ u briselskoj La Mone i za baletski komad Akrama Kana „in-i“ u kome će zaigrati francuska glumica Žilijet Binoš.

Ljubazan, nasmejan, ali ćutljiv, Aniš Kapur je komplikovan sagovornik. Svaki odgovor koji daje „vadi se kleštima“.

Instalacijom „Pucanje u ćošak“ dali ste pojmu „rad u progresu“ sasvim novo značenje. Kako je nastala ideja za ovaj projekat i kako tumačiti njegovu simboliku?

Ideje su dug i spor proces. Ja nikada nemam plan, nikada ne znam unapred šta ću uraditi. Jedna ideja vodi drugoj i na kraju uvek ispadne mešavina nečeg neočekivanog i onog čemu sam podsvesno stremio. Već pet-šest godina radim na seriji radova sa istim ili sličnim materijalima, pogotovu sa voskom. Dve takve skulpture možete videti ovde u MAK-u, mada, naravno, „Pucanje u ćošak“ programski ima sasvim drugačiju dinamiku zbog radikalizovanja transformacije. Negde u toku procesa stvaranja prethodnih skulptura rađale su se nove ideje koje su polako vodile do uobličavanja vizije o „Pucanju u ćošak“.

Crvena boja ima višestruko značenje, ona najviše asocira na „tečnost života“, a taj „krvavi“ potpis koji sa sobom ostavlja na zidu, i što je najbitnije, kako ga ostavlja, ne treba posebno tumačiti. Sa jedne strane imate tišinu u kojoj top ćuti, a onda iznenadno – silinu, prasak i tup udarac o zid. Na šta Vas asocira crvena masa koja sporo klizi niz zid?

Pretpostavljam da je zbog toga tobdžija obučen u crno?

Sve je moguće (smeh).

Poznati ste kao neko ko iznova definiše prostor. Ovaj rad se ipak razlikuje od svega što ste dosada uradili.

Nisam siguran da je toliko drugačije od mojih prethodnih radova. Nisam prestao da istražujem prostor, samo sam to ovde uradio na nov način. Recimo da se radi o pretvaranju prostora u sliku, o jednoj, ritualnoj areni u kojoj se odigrava veoma posebna stvar. U ovome radu imate svega, od Džeksona Poloka do zapravo čitavog akcionog slikarstva i automatizma. Posledica je ruganje ljudskoj aktivnosti, stavljanje u pitanje ljudskog uticaja na tok stvari, iako je i pored svega toga ova instalacija vid veoma formalne umetnosti koja na sebi svojstven način istražuje fenomen nasilja. Ostao bih kod formulacije da se ovde radi o klasičnoj formi kompozicije. (U suštini, iako sam ja osmislio i postavio „Pucanje u ćošak“, to je „rad u progresu“ koji se od trenutka izlaganja odvija mimo mene. Top puni voskom i ispaljuje đulad u ćošak neko drugi, dok ja putujem ili radim nešto drugo. Ne moram više da budem fizički prisutan da bi se proces dalje odvijao. Finalan izgled instalacije je nešto što niko, čak ni ja, ne može sasvim da predvidi.

Kako napreduje Vaš projekat džinovskih skulptura za britanski Tiz Veli?

Ide veoma sporo i mislim da će potrajati dok ga privedem kraju.

I pored toga što ne krijete svoj prezir prema javnim skulpturama, ipak ste u nekoliko navrata prihvatili takve projekte.

Za sada ih nema mnogo. Nisam se sasvim predao, ali iako stvarno ne volim da izrađujem javne skulpture, to je ipak nešto od čega se nije tako lako sasvim ograditi. Sem toga, nekada jedna porudžba predstavlja pravi izazov. Valjda... (uzdah). Tako se tešim.

U poslednjih nekoliko godina ostrvska umetnost je postala jednobojna. Šta je razlog za sve očigledniju manjkavost ideja?

Za to je krivo tržište. Postoje stvari koje se odlično prodaju i ljudi koji žele da se dobro prodaju, i to je u suštini u redu ukoliko se parametri vrednosti ne zamenjuju. Ne treba zaboraviti da postoje paralelni umetnički svetovi, te je bitno postaviti sebi pitanje: „Za šta se interesujem?“ Komercijalna umetnost me uopšte ne interesuje ili, na primer, to što radi Demijen Herst uopšte ne smatram umetnošću. Uostalom, ko kaže da morate da pratite ono što radi grupa „Jang Britiš artists“, čiji članovi, paradoksalno, uopšte nisu više tako mladi!

Od pamtiveka su postojali intelektualni radovi umetnika kod kojih se oseća potreba za napredovanjem, koji se bave složenim odnosima, koji misle filozofski, a ne samozaljubljeno. Imate i danas dela koja su duboka, čiji se značaj oseća – ona nose poruku i svežinu. Sa stanovišta etablirane, ali kvalitetne umetnosti, moram da pomenem šezdesete godine prošlog veka, konceptualizam, što je jedan poseban nivo umetničke komunikacije. S druge strane imate postpop-art, totalno iskomercijalizovan i dosadan nazovipravac hranjen kapitalističkim idealom koji nam se nudi kao jedini način bitisanja. Kada to zanemarimo, ostaje izbor onoga što ne štrči na „izvolte“.

Danas bih u Britaniji izdvojio Džilijan Vering i Marka Volindžera, mada ima još mnogih koji su prisutni u različitim umetničkim žanrovima. 

Da li je Vaš projekat „Kissing bridge“ i dalje velika tajna?

Očigledno da nije, čim znate za njega. Nedavno sam ga ukratko opisao novinarki Gardijana. Imao sam ideju za srebrnast most koji se otvara u sredini, ali na takav način da obe polovine klize preko kanala. Mogu samo da vam kažem kako je to veoma dugotrajan projekat za koji će mi trebati dvadeset godina da ga izvedem. Uz to, biće veoma, veoma skup. Naravno, zbog dimenzija je veoma komplikovan za transport.