Од нашег специјалног извештача из Беча

Најновији радови једног од увек препознатљивих уметника данашњице, Аниша Капура, од уторка су показани у бечком МАК-у на изложби под називом „Пуцање у ћошак“. Поред инсталације по којој је изложба добила наслов, показане су још три скулптуре: „Shadowcorner“, „Прошлост. Садашњост. Будућност“ и „Гурај-Вуцил II“.

„Пуцање у ћошак“ је инсталација чија је окосница специјалан топ који је Аниш Капур креирао уз помоћ једног инжењера. Топ се активира уз помоћ боце с компримованим ваздухом, и избацује „ђулад“ од црвеног воска, свако тежине по 11 килограма. До затварања изложбе (19. априла), „тобџија“ ће из топа у ћошак главне музејске просторије, брзином од 50 километара на сат, испалити двадесет тона воска. „Shadowcorner“ је „рад у прогресу“ с тим што се код ове инсталације трансформација не дешава брзо и остаје практично непримећена од стране посматрача. Преко воштане масе велика метална плоча прелази свега неколико пута, мењајући дубину и облик бразда.

Аниш Капур (Мумбај, 1954), британски уметник индијско-јеврејских корена, добитник Тарнерове награде за 1991, већ неколико деценија слови као најкреативнији вајар данашњице који је, поетски и наизглед једноставно, истраживањем материјала, и нематеријалног, скулптури вратио заборављену мистичност и филозофски дух. Минималистичким приступом Капур помера границе између сликарства и скулптуре. До сад је радио с пигментом у праху, каменом, поливинилом, фибергласом, стаклом, челиком, огледалима, блатом, вазелином, а однедавно углавном ствара с воском.

Због својих скулптура називан је архитектом, иако се латио једног јединог архитектонског пројекта – осмишљавања две метро-станице у Напуљу. До такве забуне о питању Капурове професије понекад долази због његове опсесивне љубави према скулптурама позамашних димензија од којих су неке изложене на јавним местима као на пример, „Cloudgate“ у чикашком Миленијумском парку. Тренутно ради пројекат који ће уједно бити и „највећа“ (по димензијама) јавна уметничка изложба икада изведена - пет џиновских инсталација које ће красити енглески Триз Вели. Прошлог лета открио је дизајн за прву скулптуру „Теменос“ (старогрчка реч за светилиште) која ће бити сто метара дугачка, а у питању је мрежа од најлона разапета између два велика метална прстена.

Капур непрестано поставља питања и ствара загонетке на које не даје директне одговоре. Његови радови се налазе у неким од најзначајнијих светских музеја и галерија.

Капур је недавно урадио дизајн за две велике позоришне продукције – „Пелеаса и Мелисанду“ у бриселској Ла Моне и за балетски комад Акрама Кана „ин-и“ у коме ће заиграти француска глумица Жилијет Бинош.

Љубазан, насмејан, али ћутљив, Аниш Капур је компликован саговорник. Сваки одговор који даје „вади се клештима“.

Инсталацијом „Пуцање у ћошак“ дали сте појму „рад у прогресу“ сасвим ново значење. Како је настала идеја за овај пројекат и како тумачити његову симболику?

Идеје су дуг и спор процес. Ја никада немам план, никада не знам унапред шта ћу урадити. Једна идеја води другој и на крају увек испадне мешавина нечег неочекиваног и оног чему сам подсвесно стремио. Већ пет-шест година радим на серији радова са истим или сличним материјалима, поготову са воском. Две такве скулптуре можете видети овде у МАК-у, мада, наравно, „Пуцање у ћошак“ програмски има сасвим другачију динамику због радикализовања трансформације. Негде у току процеса стварања претходних скулптура рађале су се нове идеје које су полако водиле до уобличавања визије о „Пуцању у ћошак“.

Црвена боја има вишеструко значење, она највише асоцира на „течност живота“, а тај „крвави“ потпис који са собом оставља на зиду, и што је најбитније, како га оставља, не треба посебно тумачити. Са једне стране имате тишину у којој топ ћути, а онда изненадно – силину, прасак и туп ударац о зид. На шта Вас асоцира црвена маса која споро клизи низ зид?

Претпостављам да је због тога тобџија обучен у црно?

Све је могуће (смех).

Познати сте као неко ко изнова дефинише простор. Овај рад се ипак разликује од свега што сте досада урадили.

Нисам сигуран да је толико другачије од мојих претходних радова. Нисам престао да истражујем простор, само сам то овде урадио на нов начин. Рецимо да се ради о претварању простора у слику, о једној, ритуалној арени у којој се одиграва веома посебна ствар. У овоме раду имате свега, од Џексона Полока до заправо читавог акционог сликарства и аутоматизма. Последица је ругање људској активности, стављање у питање људског утицаја на ток ствари, иако је и поред свега тога ова инсталација вид веома формалне уметности која на себи својствен начин истражује феномен насиља. Остао бих код формулације да се овде ради о класичној форми композиције. (У суштини, иако сам ја осмислио и поставио „Пуцање у ћошак“, то је „рад у прогресу“ који се од тренутка излагања одвија мимо мене. Топ пуни воском и испаљује ђулад у ћошак неко други, док ја путујем или радим нешто друго. Не морам више да будем физички присутан да би се процес даље одвијао. Финалан изглед инсталације је нешто што нико, чак ни ја, не може сасвим да предвиди.

Како напредује Ваш пројекат џиновских скулптура за британски Тиз Вели?

Скулптуре и инсталације А. Кпура у Бечком МАК-у

И поред тога што не кријете свој презир према јавним скулптурама, ипак сте у неколико наврата прихватили такве пројекте.

За сада их нема много. Нисам се сасвим предао, али иако стварно не волим да израђујем јавне скулптуре, то је ипак нешто од чега се није тако лако сасвим оградити. Сем тога, некада једна поруџба представља прави изазов. Ваљда... (уздах). Тако се тешим.

У последњих неколико година острвска уметност је постала једнобојна. Шта је разлог за све очигледнију мањкавост идеја?

За то је криво тржиште. Постоје ствари које се одлично продају и људи који желе да се добро продају, и то је у суштини у реду уколико се параметри вредности не замењују. Не треба заборавити да постоје паралелни уметнички светови, те је битно поставити себи питање: „За шта се интересујем?“ Комерцијална уметност ме уопште не интересује или, на пример, то што ради Демијен Херст уопште не сматрам уметношћу. Уосталом, ко каже да морате да пратите оно што ради група „Јанг Бритиш артистс“, чији чланови, парадоксално, уопште нису више тако млади!

Од памтивека су постојали интелектуални радови уметника код којих се осећа потреба за напредовањем, који се баве сложеним односима, који мисле филозофски, а не самозаљубљено. Имате и данас дела која су дубока, чији се значај осећа – она носе поруку и свежину. Са становишта етаблиране, али квалитетне уметности, морам да поменем шездесете године прошлог века, концептуализам, што је један посебан ниво уметничке комуникације. С друге стране имате постпоп-арт, тотално искомерцијализован и досадан назовиправац храњен капиталистичким идеалом који нам се нуди као једини начин битисања. Када то занемаримо, остаје избор онога што не штрчи на „изволте“.

Данас бих у Британији издвојио Џилијан Веринг и Марка Волинџера, мада има још многих који су присутни у различитим уметничким жанровима. 

Да ли је Ваш пројекат „Kissing bridge“ и даље велика тајна?

Очигледно да није, чим знате за њега. Недавно сам га укратко описао новинарки Гардијана. Имао сам идеју за сребрнаст мост који се отвара у средини, али на такав начин да обе половине клизе преко канала. Могу само да вам кажем како је то веома дуготрајан пројекат за који ће ми требати двадесет година да га изведем. Уз то, биће веома, веома скуп. Наравно, због димензија је веома компликован за транспорт.