Ono što se dešavalo „iza kulisa” tokom snimanja prvih posleratnih koprodukcija jugoslovenske kinematografije često je bilo nalik na neki tragikomični scenario, prepun neočekivanih obrta i nezamislivih spojeva, koje samo život može da osmisli.

Posebno su takve bile prve koprodukcije rađene sa Nemcima, „dojučerašnjim“ neprijateljima, početkom pedesetih godina 20. veka. U čitavom tom prilagođavanju, po navikama i iskustvu suprotnih saradnika, teško je zamisliti velikog književnika Mešu Selimovića, koji je bio umetnički direktor „Bosna filma”, i koji je, između ostalog, bio i koscenarista na filmu „Kuća na obali”, jednoj od prvih srpsko-nemačkih koprodukcija, iz 1953. Glavni scenarista filma bio je Norbert Kunce, a  režirao ga je naš Boško Kosanović.

Prisećajući se uz osmeh ovog vremena, kada je radio kao asistent režije upravo na tom filmu, Predrag Delibašić, profesor u penziji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i u Novom Sadu, govori ne samo o svom nimalo lakom životnom putu, već i o ljudima koji su ga uveli u svet pozorišta i filma, kao i o posleratnom, rodnom, Sarajevu.

Među tim ljudima se, kako kaže, kao aristokratska i osobena figura isticao Meša, jedan od urednika sarajevske „Svjetlosti”, prijatelj njegovih roditelja.  

– Moji roditelji bili su članovi Udruženja književnika u Sarajevu, u kojem je snažan pečat u tim posleratnim godinama davao Centralni komitet. Moj otac Mihajlo Delibašić bio je jedan od urednika u izdavačkoj kući „Svjetlost”, pored Marka Markovića, moga krštenog kuma, kao i Meše, a bio je i direktor Drame u Sarajevskom pozorištu. Meša ga je spominjao u svojim „Sjećanjima“. Majka Vera Obrenović-Delibašić predavala je u Višoj pedagoškoj školi i u Sarajevskoj filharmoniji svirala prvu violinu. Upravo će ugled mojih roditelja u tadašnjem kulturnom životu Sarajeva, ali i Beograda, u nekim kriznim situacijama biti od presudnog značaja – kaže za naš list profesor Delibašić.

Tu, prevashodno, misli na studentsko doba, kada je blizu godinu dana proveo na Golom otoku. Roditelji Predraga Delibašića obraćali su se tadašnjim najvišim državnim rukovodiocima. Otac Mihajlo svome starom poznaniku Moši Pijade, a majka Vera – Milovanu Đilasu. Pomogao joj je Đilas, posle konsultacije sa Aleksandrom Rankovićem. Mladi Delibašić bio je pušten iz zloglasnog logora.

Kako kaže, ruku su mu posle tog teškog iskustva pružili Dušan Matić, koji ga je kao rektor Akademije umetnosti primio nazad na studije, zatim Mata Milošević i veliki Bojan Stupica.

– Onaj mladi čovek vratio se sa Golog otoka, treba da mu pomognemo – rekao je tada Stupica. Tako je Predrag Delibašić ponovo zakoračio u svet pozorišne i filmske umetnosti.

Prema kazivanju našeg sagovornika, u bliskom vremenskom, posleratnom, periodu Jugoslavija se otvorila za nekoliko koprodukcijskih filmova, među kojima je, pored „Kuće na obali”, bio i film „Sarajevski atentat”.

– Učestvovao sam na probnim snimanjima za „Sarajevski atentat”, što je trebalo da bude austrijsko-jugoslovenska koprodukcija. Međutim, već su tu iskrsli prvi ideološko-politički problemi u pristupu istorijskoj tematici. Za Austrijance Franc Ferdinand bio je tragična figura, a Gavrilo Princip bio je terorista. Sa druge strane, za nas je Princip bio heroj. Tako da je za „Bosna film” čitav projekat ubrzo bio priveden kraju, dok su Austrijanci snimili svoju verziju priče – objašnjava profesor Delibašić, dodajući:

– Drugi važan koprodukcijski projekat, koji je u to vreme bio pravi izazov za ljude koji slobodno misle, bio je film „Poslednji most” reditelja Helmuta Kojtnera. Ideološku analizu doživeo je zbog intrigantne priče: partizanska bolničarka neguje zarobljenog nemačkog oficira i zaljubljuje se u njega. U vremenu koje je još uvek pamtilo ratna razaranja, ni film nije dopuštao obične ljudske slabosti.

Predrag Delibašić: Nekom je palo na pamet da reši problem stidljivosti glavnih glumaca, u tada neuobičajenom snimanju ljubavnih scena, tako što ih je poslao da se „naviknu“ jedno na drugo, nagi se kupajući na osamljenoj plaži

Međutim, kako kaže profesor Delibašić, pravi izazov za uspostavljanje ideološke, ljudske i umetničke ravnoteže predstavljalo je snimanje pomenutog filma „Kuća na obali”, u leto 1953. godine, na prelepim plažama u okolini Dubrovnika.

Filmska priča bila je i više nego „tanka”. Majka, koju je igrala tadašnja zvezda nemačkog filma Sibila Šmic, pošto-poto htela je bogato da uda kćer (Nađa Poderegin). Namenila ju je šverceru, koga je tumačio Rene Deltgen, u to vreme takođe velika zvezda. Zabunu stvara zavodnik i majke i kćeri (Bert Sotlar).

– Ipak, najveću pometnju na snimanjima nije izazivala priča, već sam spoj ekipe, počev od reditelja Boška Kosanovića, preko zvezde Sibile Šmic, čija karijera je ipak bila na zalasku, do izneverenih očekivanja zaljubljenih glumaca. Dolazak Boška Kosanovića na film bio je više nego „filmski”. On je prethodno bio oficir Ozne i isleđivao je grupu ubačenih ustaša, 1947. godine. To ga je dovelo do nervnog sloma, i pošto je imao „umetničku žicu” poželeo je da se mane isleđivanja i da se posveti filmu. Uleteo je u tipične „cuker-vaser” scene „Kuće na obali”, gde je za naše tržište nagost Nađe Poderegin i Berta Sotlara bila skrivana ribarskom mrežom... – pripoveda profesor Delibašić.

– Zatim je snimanje u nekoliko navrata prekidano zbog samovolje Sibile Šmic, koja je dopisivala knjigu snimanja. Ljut, Kosanović je rekao da prekida rad, i ja sam onda, kao mladi asistent režije, otišao u Sarajevo na sastanak sa umetničkim direktorom Mešom Selimovićem i Monijem Fincijem, koji je bio prvi čovek „Bosna filma“. Dočekali su me usplahireno, sa po stolu razbacanim planovima snimanja, ne znajući kako da reše probleme, ali čvrsti u nameri da održe dogovor sa Nemcima – seća se Predrag Delibašić.

Urnebesno snimanje bilo je zatim „osveženo” novim idejama.

– Nekom je palo na pamet da reši problem stidljivosti glavnih glumaca, u tada neuobičajenom snimanju ljubavnih scena, tako što ih je poslao da se „naviknu“ jedno na drugo, nagi se kupajući na osamljenoj plaži. Ubrzo smo primetili da Nađa Poderegin „kopni” i uplašili se daljeg razvoja događaja sa Sotlarom. Direktorka filma Dana Nikiforović često je skoro u strahu prekidala snimanje ljubavnih scena iz straha da se mnogobrojni političari koji su letovali u Dubrovniku, a među kojima je bio i Cvijetin Mijatović, ne sablazne od „opscenih” prizora. Govorili smo joj da ne brine. Cvijetinu Mijatoviću bili su bliski pozorište i film, a nisu bili malobrojni ni političari koji su voleli glumice. Međutim, novi problem je iskrsao kada se Nađa zagledala u „švercera” Renea Deltgena. Zatim Bert Sotlar nije hteo da nastavi snimanje. Inače, tada je u Dubrovniku boravio i naš prvak Ljubiša Jovanović, sa bivšom bliskom prijateljicom Berta Sotlara, glumicom Sonjom Hlebš... – uz smeh dodaje profesor Delibašić.

Ipak, direkcija „Bosna filma” i dostojanstveni Meša izneli su živu glavu iz svega, držeći se dogovora, koji je izgradio „Kuću na obali””.