Slobodna pozorišna teritorija Andraša Urbana i njegovih pozorišnih saboraca okupljenih oko pozorišta „Kostolanji Deže“ u Subotici ovih dana proslavlja petnaest godina svog postojanja. Tim povodom odigrali su po 57. put svoju kultnu, nagrađivanu predstavu „Urbi et orbi“, u matičnom, kamernom prostoru u dvorištu Harambašićeve 4, u Subotici.

Možda upravo taj neveliki, socrealistički prostor koji asocira na Istočni Berlin sedamdesetih, u najboljoj meri odslikava estetiku i raison d’ etre ovog teatra, pa i samog Urbana, kao harizmatičnog kreatora i predvodnika ove nesvakidašnje pozorišne čarolije sa severa zemlje. Asocijacije se otprilike nižu ovim redom: sloboda, besparica, seks, Fasbinder, Linč, drugačije, strasnije, eksplozivnije.

Ne, ovaj tekst svakako nije inspirisan lako zamislivim modelom pozitivne diskriminacije, koji bez problema možemo primeniti na Urbana i gerilu ukoliko smo se odlučili za predvidivi model politički korektnog pisanja o malom mađarskom pozorištu iz Subotice koje nepodnošljivo lako pohara nagrade svakog festivala koji poseti. Ponajpre, zbog primarnog utiska da „Kostolanji Deže“, čije se predstave izvode na mađarskom jeziku, uz obavezni titl na srpskom, zapravo ne možete svrstati ni u kakav geto, a ponajmanje u geto sa nacionalnim predznakom. Bilo bi to suviše jednostavno i nimalo fer prema ovoj dragocenoj, autentičnoj energiji koja o geografskim odrednicama i etničkom poreklu verovatno sudi onako kako i presuđuje konvencionalnim, teatarskim konvencijama. Dakle, brutalno – i posred čela.

Nastao u postristićevskom, teskobnom subotičkom periodu devedesetih, „Kostolanji Deže“ je od politički korektne i očekivane pozorišne zamisli o pronalaženju supstitucije za nestanak mađarske drame u okviru Subotičkog narodnog pozorišta, postao istinski avangardni, nacionalni roll model savremenog evropskog pozorišta. Dve Urbanove predstave prikazane na Bitefu prošle godine, već pomenuti Urbi et orbi i Brecht-Hardcore Machine, dve eksplozivne sage o gresima, potrebi za praštanjem, o revoluciji i političkoj manipulaciji, pobudile su nezapamćeno interesovanje beogradske publike i Andrašu Urbanu definitivno dodelile status kultnog nacionalnog reditelja. Svakako da je ovaj novosadski diplomac profesora Vlatka Gilića i Bore Draškovića, koji se na Bitefu već pojavio još 1992. kao dvadesetdvogodišnjak sa Hinkemanovim „Vojcekom” za koji je dobio specijalnu nagradu festivala, u ogromnoj meri mora smatrati odgovornim sa razvoj i afirmaciju „Kostolanji Deža“ poslednjih godina, od kada se i formalnopravno nalazi na čelu teatra (2006).

Neizostavna je i potrebna komparacija sa Ristićevim KPGT-om i uzavrelom, subotičkom scenom krajem osamdesetih koja je u predvečerje SFRJ kataklizme definitivno odredila životni put mladog Andraša Urbana. Bez potrebe da standardno problematizujemo krajnje neočekivan Ristićev život i priključenija JUL-u tokom devedesetih, neizbežna je liderska asocijacija Ristića i Urbana koji je svako u svojoj epohi Suboticu markirao kao ozbiljni pozorišni pacemaker nacionalne scene. Prvi, regionalni festival „Desdire central wagon west” festival koji će se prvi put desiti krajem novembra u organizaciji pozorišta „Kostolanji Deže”, predstavlja logičan i prirodan nastavak započetog posla koji je „Kostolanji Deže” doveo u epicentar nacionalne, pozorišne scene. O tome Urban svedoči:

– Pozorište „Kostolanji Deže” pokušava da bude kulturna platforma gde se misli savremeno, slobodno i zdravo, a takav festival planiramo i da organizujemo. Selekcija ovog festivala odgovaraće tim kriterijumima, a neće zadovoljavati neke strukture koje su same sebi cilj. Mislim da mi to dokazujemo svojim radom. Pozorišta, a tako i festivali, nisu sasvim objektivne strukture koje postoje kao neke betonske zgrade, već je vrlo bitan subjektivan element, ko su ljudi koji to rade i s kojim ciljem. Kod uspešnih dešavanja uglavnom se bitnim pokazuje taj ljudski element i viđenje sveta. Naravno da to podrazumeva i kvalitet, koji treba da se održi na visokom nivou.

Pored pomenutih predstava koje smo mogli da vidimo na Bitefu, repertoar ovog malenog pozorišta moćne energije, čine i: Okuka smrti (Oto Tolnai / Andraš Urban), Drakula, izgrađena na motivima dela Brema Stokera (Andraš Urban), Stvarna priroda ljubavi (Bred  Frejzer / Robert Lenard), Kolekcionar Džona Faulsa, Ukroćena goropad (Vilijam  Šekspir / Andraš Urban), Tango (Slavomir Mrožek / Puskas Zoltan). Turbo Paradiso Andraša Urbana, nastala prema pripoveci „Enciklopedija mrtvih” Danila Kiša. U „Kostolanjiju” možete videti i predstavu Krv (Serži Belbel / Laslo Kesei), koja se bavi nedostatkom morala, na jedan prilično brutalan i beskompromisan način. Terapija rediteljke Olivere Đorđević dobitnik je specijalne nagrade žirija na 54. Sterijinom pozorju. Glumci Marta Bereš, Andrea Erdelj, Arpad Mesaroš, Imre Elek Mikeš, kao i Gabor Mesaroš i Čaba Ralbovski su, bez sumnje, poseban kvalitet i trademark subotičkog pozorišta. U svakoj njihovoj predstavi zaista imamo osećaj da nam daju sve što imaju, bez ikakve rezerve i zadrške. Nakon svih ovih godina, dobra vest je da je grad Subotica opredelio neka sredstva da ove mlade, fantastične umetnike zadrži u „Kostolanjiju” pa i oni sada primaju plate svakog meseca, kao sav normalan svet.

U kojoj meri će ovaj super zdravi i uspešni model pozorišnog organizovanja na severu zemlje uticati na promenu u percepciji koraka koji su neophodni da naš i dalje nereformisani, sklerotični pozorišni sistem, modifikujemo ka neminovnoj optimalizaciji, racionalizaciji i pozitivnom razmišljanju koje tako jasno i lepo personifikuje pozorište „Kostolanji Deže” iz Subotice, ostaje da se vidi. Do tada, ostaje da ovoj maloj oazi fenomenalne pozorišne energije, koja nosi ime velikog mađarskog pisca i pesnika s početka dvadesetog veka, najiskrenije čestitamo prvih petnaest godina rada i poželimo im još puno uspešnih predstava, kao i srećan prvi, regionalni, pozorišni festival: Desire central station, za koji smo uvereni da će postati tradicionalan i, što je još važnije, magičan, uzbudljiv i provokativan, kakav je i njegov osnivač Andraš Urban.