Други роман прозног и драмског писца Игора Маројевића „Двадесет и четири зида” недавно је објављен у допуњеном издању у „Лагуни”. Aутор наглашава да текст романа није структурно мењан, осим што је главна љубавна прича унеколико продубљена. Карактеристичност овог романа представља прво прозно испитивање сиде у српској књижевности, а књига говори и о младим људима, још једној изгубљеној генерацији, у демонстрацијама 1996-97:  

- Сида је тада била знатно већи табу него данас – рекапитулира Маројевић реаговања на свој романескни продор у једну деликатн у тему. - Међутим, баш из потребе за детабуизацијом, приступ роману био је у неким бољим круговима сразмерно добронамернији. Тако је у једном од првих интервјуа, у очигледном настојању да се извуче из зоне тематске забране и смести у зону легитимног, роман назван београдском Филаделфијом, према истоименом филму о сиди. Претпостављам да је због томе аналогних разлога у тадашњем друштву било и сразмерно више критике режима: онај је био очигледно негативан а овај је то привидније, мада на дужи рок можда и погубније.

Дакле, када сте говорили о болести, мислили сте метафорично и на друге врсте недостатака, на аномалије нашег друштва, као и света у целини. Где је ту љубав, која је на неки начин Ваша тема?

У сиди сам пре свега препознао нешто о чему у српској – а богзна колико ни у светској – књижевности није писано. Такође, у питању је савремена болест, која на посредне али симболичке начине указује на то колико ово доба носи отвореност, вирулентност, виртуалност и арбитрарност. Пишем о љубави, али наравно не класичне љубавне романе, који некритички подразумевају могућност љубави на сваком кораку, него романе о томе колико је она реално могућа кад јој се постави незаобилазна препрека. У Двадесет и четири зида посреди је можда најјача могућа препрека: један од партнера има сиду. У Жеги пак, као роману који поставља нешто мању препреку – рат и љубавни троугао – има реченица „Љубав је једва могућа, срећа није могућа.” Овде бих могао да додам: Љубав је ипак могућа.

Какав однос имамо данас према болеснима од сиде, и других тешких болести?

Десило се саркастично зближавање положаја различитих група угрожених. Док је деведесетих „регуларан“ болесник био већински виђен као нормалан човек, јер је режим путем званичног здравства правио неке уступке најсиромашнијима рачунајући на њихове гласове, у данашњем српском либерал капиталистичко-феудалистичком друштву нема услова за регуларно лечење. С друге стране, оболели од сиде су мање угрожени јер та болест није више толико смртоносна и држава је сада званично обавезна да поведе рачуна о најдискриминисанијим групацијама, па и оболелима од ејдса. Док је некада била огромна, сад је у пракси сразмерно мала разлика између, на пример, оболелог од астме и оболелог од сиде. Наравно, већина и даље једнако пребацује серопозитивнима симболичку кривицу за грех који их је довео до заражености, и то је оно што по мом мишљењу чини Двадесет и четири зида једнако тематски актуелним и сада. 

Ипак, из свега што нам се свакодневно дешава пожељније је данас у Србији да будете млади и здрави, док остали нису баш „сигурни”.

Нељубазност и неефикасност бар половине српских „државних” лекара, бирократско малтретирање осигураника, неправилности око заштите од бенигних облика грипа, као и сујеверна паника која је тим поводом дигнута, затим недостатак одговора на менталну запуштеност огромног броја житеља Србије, па и чињеница да сам министар неће да има посла са српским здравством него иде на лечење у Немачку (као и погубна бламажа Института за онкологију), у нормалној земљи би чинили бар двоструки збир разлога да дотични ресорни министар поднесе неопозиву оставку. Овако, иако би не само углађени господин Милосављевић него и добар део остатка углађене или мање углађене министарске господе требало да се окане посла, до тога највероватније нема шансе да дође. У таквим условима, нажалост, човеку остаје само да узме свој живот у своје руке.

Наши политичари доносе законе које не поштују, имамо институције које постоје саме због себе. Тако је у свим областима живота, па и у култури. Како српска култура може да изађе из своје номиналне улоге и да се заиста залаже за изванредност?

У предвечерје Лајпцишког сајма књига, на којем ће Србија бити почасни гост, говори се о петнаестак наслова који ће, уз посредовање Министарства, бити објављени на немачком. Мера ствари је да би то требало да буде нешто мање него што су у истој категорији Хрвати успели да пласирају 2008, и да је то с обзиром на ранији учинак Министарства али не и с обзиром на квалитативне разлике између двеју националних литература, заправо наш велики успех. Али не треба се много заносити: случајно знам којим путем су ми за часопис „Ноје Рундшау“ тражене приче за антологију српске књижевности односно како је моја прича доспела у антологију српске кратке приче Ангеле Рихтер. Хоћу да кажем да су Немци од једног тренутка, кад су наслутили с ким имају посла, осим официјелне комуникације у великој мери предузели и њене паралелне облике. Отуд толико преведених наслова и антологија. Још да је Министарство раније мање слало у Немачку неке привилеговане литерате који нису успели да се наметну тамошњим издавачима, а чије писање ни домаћу критику, судећи по недавном гласању за лајпцишки сајамски каталог 2012, не тангира превише, број књига би свакако био знатно већи.

С једне стране жеља за изванредношћу, а с друге нижелигашки гестови. Људи из Министарства и око њега су пласирали паролу „Ко чита побеђује“ и обилато уложили у превођење српских књига на енглески ако не у Њујорку или Лондону, оно у англосаксонскоме Београду. Та акција за сада изазива вести у страној штампи, којима се код нас поклања огромна пажња да би се „победа“ прославила пред најлаковернијима. Није чудно што је то за сада практично једини учинак дотичне акције.

Код нас се у последње време доста говори о значају превођења и преводилаца за националну културу, а Ви, са друге стране кажете да је превођење у сопственој земљи погубно. Због чега?

Није погубно колико комично, што видим по реакцијама Западних писаца и пракси у развијенијим културама. Не изигравам ауторитет, обратно: чини ми се да имам одакле да учим. На пример, за десетак дана идем у Барселону, на округли сто у организацији Каталонског ПЕН-а, где говорим о размени српске и каталонске књижевности кроз призму превода моједраме на српски с каталонског, што ћу искористити да видим како стоје ствари са преводом Шнита и Партера на шпански, а онда за који дану Београду и Печују учествујем на фестивалу књижевности у режији берлинског ЛЦБ... Само покушавам да илуструјем да сам, ако тврдим да је превод на туђи језик у сопственој земљи и иначе непрепоручљив гест јер не улива поверење, можда изучио неке стандарде. Дотични гест у ствари приличнопоуздано сведочи о извесној обеспућености као готово јединој стратегији српске културне политике.

Шта рећи о улози интелектуалаца у овом тренутку обеспућености какву помињете?

Махом су у питању, изузецима част, зависни мислиоци. Нажалост, по понашању интелектуалаца би се рекло да Срби, кад узмањка оријентације, највећу сигурност и топлину налазе у ситној корупцији.