Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Ni osnivač ni njegova imperija odavno već nisu ono što su nekad bili. Hju Hafner sa 84 godine još se slika uglavnom u svojim čuvenim svilenim pidžamama, sa po jednom stasitom plavušom uz svako rame, ali u nedavnom intervjuu objavljenom u magazinskom dodatku „Njujork tajmsa” priznaje da mu je „vijagra” neophodna bar, ako mu je verovati, dva-tri puta nedeljno.

Poslovno carstvo „Plejboja” takođe pamti dane kada je, kao i njegov osnivač, bilo mnogo vitalnije nego danas. Sa svog vrhunca iz početka sedamdesetih, kada je na celoj planeti magazin sa čuvenim „duplericama” i tobože ozbiljnim tekstovima (bilo, je, istina, i takvih) imao tiraž od 7,5 miliona primeraka, danas se proda u jedva milion i po. Prošle godine, korporacija, koja se, sem izdavanjem časopisa, bavi i franšizom raznih proizvoda sa čuvenom zečjom glavom, vodi noćne klubove, kazina i proizvodi televizijske programe, imala je gubitak od 51 milion dolara.

Kad je ne tako davno (januar 2009) sa čelne pozicije firme demisionirala Kristi Hafner, ćerka osnivača, okončavši time više od pola veka porodične uprave, novi menadžment je počeo da sprovodi „stabilizacioni program”, koji je već u prvom kvartalu ove godine dao rezultat: poslovni minus je smanjen na samo milion.

A onda je, prošle nedelje, došlo iznenađenje: Hju Hafner je obelodanio da želi da povrati potpunu kontrolu nad oslabljenom imperijom koju je osnovao. On je i danas većinski vlasnik, sa oko 70 odsto akcija, ali „Plejboj ink.” je javno, akcionarsko društvo koje se kotira na berzi. Manjinski akcionari ovde imaju zakonom zaštićene interese, uključujući i obavezu većinskog vlasnika da firmu proda onome koji će da maksimizira vrednost njihovih uloga.

Hafner je ponudio da sve akcije tih manjinskih akcionara otkupi po ceni oko 50 odsto većoj od one trenutne, što znači da bi cela korporacija u tom slučaju vredela 185 miliona dolara. Ali neposredno potom, postalo je jasno da ovaj naum neće biti baš jednostavan: firma koja izdaje rivalski, ali nešto „tvrđi” magazin sa takođe razgolićenim lepoticama, „Pentahus”, ponudila je 220 miliona...

Hafner je svoju nameru obrazložio željom da „sačuva nasleđe” svog brenda, kome svi priznaju da je ostavio pečat u američkoj masovnoj kulturi u drugoj polovini 20. veka. On je, pokrećući 1953. iz kuhinje svog nevelikog stana u Čikagu, magazin „za muškarce od 18 do 80”, i objavljujući u prvom broju sada već istorijsku duplericu sa u to vreme ne baš poznatom starletom po imenu Merilin Monro, otvorio vrata „seksualizaciji” Amerike.

U stvari, iz retrospektive se čini da su se njegov ukus i preokupacije podudarile sa nastupajućim „duhom vremena”: Amerika je već bila spremna da početne posleratne godine stezanja i odricanja zameni raspusnom potrošnjom i hedonizmom. Već do kraja dekade pedesetih, „Plejboj” postaje vodič za dobar život koji je svakog meseca u rukama milion muškaraca.

Njima se nudi ideal neženje, baz za prvih desetak godina otkako se studentska opuštenost zameni poslovnim odelom, nude im se za seks spremne „komšinice”, sasvim razodevene, ali po principu da su im glavni atributi istovremeno i otkriveni i pokriveni: održavana je delikatna granica između erotike i pornografije. U „Plejboj” mesečnom koktelu bilo je zatim humora, počesto i dobrih intervjua, ali i tekstova o skupim automobilima, pićima i svemu luksuznom što može da se kupi.

Tokom šezdesetih popularnost magazina je temelj na koji se nadograđuju „Plejboj-2 noćni klubovi sa oskudno odevenim „zečicama” kao domaćicama. Početkom sedamdesetih carstvo je u zenitu, sa više od 40 klubova, odmarališta, hotela, filmskom i TV produkcijom i kockarnicama: „Plejboj” kazino u Londonu je u 1972. najprofitabilnija kladionica na svetu.

Sa Everesta svi putevi vode samo naniže, pa polako sve što dotakne magični štapić „Plejboja” prestaje da se pretvara u zlato. Seksualna revolucija gubi zamah, ili seksualne slobode gube draž novog. Gledano iz drugog ugla, Amerika je već naučila šta je dobar život, pa joj više nije bio (bar ne u dotadašnjoj meri) potreban „Plejboj” da je tome podučava.

 Svaka formula se posle nekog vremena potroši, ali ona „Plejbojeva” se nije menjala. Devedesetih, zatim, stasava i nešto drugačija konkurencija, oličena u magazinima kao što je „Maksim”, koji su seksi, duhoviti, ali još dalje od pornografije.

To je vreme kada se širi i Internet, i kada jedan od generatora novih komunikacionih tehnologija postaje baš pornografija. Kome je bilo do obnaženih, ali prilično „sterilizovanih” lepotica sa duplerica, kada je na „netu” obilje besplatnih porno sadržaja svih vrsta, i kada to postaje glavni biznis na računarskoj mreži koja će postati ne samo novi elemenat globalne kulture, nego i deo civilizacije.

Ovo sve ne znači da je Hafnerov brend sasvim potrošen – na nekim tržištima, kao što je kinesko, čak se prilično dinamično širi. Ali i njemu je, kao i osnivaču, potrebna neka pilula da bi povratio nekadašnju snagu. Formula te „vijagre” još nije poznata, a tek ostaje da se vidi kakve su u stvari prave namere, ali i stvarne mogućnosti ostarelog plejboja koji je u pomenutom intervjuu „Njujork tajmsu”, na pitanje šta planira za budućnost, odgorio: „Više istoga”.