Из пребогате прве половине 19. века, много је музике која је доспела до наших дана. Нису то  само Шуманова, већ и дела Шуберта и Менделсона у Немачкој, Бетовена  у Бечу, Шопена у Паризу.

Роберт Шуман (1810-1856), је по много чему изузетан: навешћемо само наше сопствене фасцинације: пре свих, то су његови уједињени таленти, толико раскошни да су оплодили и испуњавали не само уређивање једног часописа (Neue Zeitschrift für Musik, 1834.) него и скоро све текстове у њему. Поетски, прозни, уопште књижевни подухвати и истанчани књижевни укус код њега су били на нивоу професионалног бављења писањем.

Изузетност музичких талената Роберта Шумана није била испољена само на плану композиције. Већ од ране младости, на плану извођаштва, и то оног пијанистичког, довели су до виртуозне усавршености његових клавирских дела и до репертоара који је у сваком моменту био близак и могао да конкурише пијанизму његове вољене Кларе Вик, касније Шуман.

Све те компоненте, најпре уједињени таленти, затим, обе музичке струке, па невероватна упорност да завреди руку своје вољене, околности су које нормални ум не може да поднесе и издржи. И није. Луцидност и таленти нису увек одрживи за крхке људске природе.

Извесно растројство носио је од младости. Себе је видео и доживљавао као двојну и тројну личност, дајући свакој посебна карактерна, психолошка и емоционална својства. Флорестан, Еусебиус и Мајстор Раро били су псеудоними којима је потписивао чланке у свом часопису, истовремено и његови различити ликови који су се одразили у целокупном стваралаштву.

Превазилажење времена и простора видимо на многим страницама Шуманових партитура. Његови утицаји су одјекнули много даље од времена у којем су дела настала.

У историји развоја клавирске музике овај аутор има посебно место, симфонијске у истој мери, концертантне такође. Соло песме и типични немачки лид, утемељен са Шубертом, доживљава у његовом опусу нове садржаје, односе гласа и клавира, поетских текстова и њиховог музичког уобличења.

Воли ли се Шуманова музика или само цени? Има ли она само своје поштоваоце и бројне слушаоце?

Неке одговоре пружају највећи ствараоци нашег доба. Прокофјев више пута и на више места говори о Шумановој Токати као инспирацији за своју Токату, и уопште, о значају Шумана за даљи ток музике у 20. веку.

Веома често смо и лично били изненађени неким елементима музичког језика Роберта Шумана. Иако мелодија и мелодиозност, као и код других романтичара, и код Шумана имају високу вредност, нас је у више наврата управо изненађивао његов хармонски језик, много напреднији од времена у којем је настао, у чудним комбинацијама и бојама акорада, како се то чује на почетку Клавирског концерта, у а молу. Одједном се превазилазе векови, одједном не звучи више само лирски сентимент раног 19. века, не излива се само река суза.

Претерујући у свему, Шуман је умео да претера у густини својих партитура, у нагомиланости звука, у нарацији која тече као у најбољим немачким романима, у распричаности која не пропушта детаље. Ту мислимо на његове симфоније, на густи оркестарски слог, на тежину и озбиљност, али и на покушај тражења нових путева у формалном уобличању ставова и циклуса. Од четири симфоније настале у периоду од 1841-1851, „Пролећна” и „Рајнска” представљају значајне пунктове, али се стваралачки поступак са формом симфоније најубедљивије изражава у Четвртој симфонији у де молу, која је ближа фантазији и поеми него класичном облику. Тежио је новинама, али никада по сваку цену.

И када помислимо како је филозофија оставила дубоке трагове, тада нам инфантилни свет његове дечје музике, борбе дрвених војника и сањарење дочаравају сасвим другу страну – вечитог детета, никада одраслог које је хтело своје играчке и да буде увек најбољи у играма са Кларом и пред њом, у свему што је радио, у писању, компоновању.

Дечје сцене писане за клавир плод су чисте маште и нижу слике из дечјег света, а један од ставова, Сањарење, има ону изваредну меру осећајности, доброг укуса и добре форме, изразитих у периоду романтизма. Минијатура-медаљон поседује све што прија слушаоцима различитих генерација, категорија, простора и времена, а траје свега неколико минута. То је музика коју би свако пожелео да слуша у свакој прилици. И то би било сасвим довољно за један стваралачки тренутак и људски живот. Његова много комплекснија и озбиљнија дела стално су на репертоару светских и наших пијаниста, пре свих Карневал оп 9, Крајслеријана, Симфонијске етиде, рани Лептири, све посвећено клавиру који је обожавао.   

И онда је у неком моменту помислио да није најбољи пијаниста, да може више и боље, да ни физиологија руке не може да га спречи у томе. Доживео је за пијанисту оно најгоре-кочење руке које је онемогућило даљу пијанистичку каријеру. Трагичан крај и поремећај ума могли су се предвидети и наговестити.

Велику љубав коју је носио у себи најнепосредније је изразио у бројним соло песмама, насталим око 1840, у којима пева о љубавној чежњи и патњи („Љубав и живот жене”, „Песникова љубав”) бирајући текстове за своје вокалне минијатуре са врхунским осећањем књижевника и писца.

Концерту за клавир и оркестар у а молу, који представља један од темеља клавирске концертантне литературе,  придодајемо и Концерт за виолончело и оркестар у а молу оп. 129 (изведен и на тек завршеном Седмом чело фесту у Београду, у аранжману за три чела), јер ови концерти поседују све елементе Шуманове природе: лирику, драматичност, епску нарацију, узбудљивост и вибрантност које проистичу из Бетовена, а наговештавају Малера, Регера, као и Бр

Лично растројен, несталног расположења, покушавао је и да диригује, да предаје на факултету и да пише оперу и сценску музику, желео је све, могао је све, али крхки ум то све није могао да издржи.

Бујна машта, свет бајки и снова, живот између реалног и иреалног, љубав и опсесија љубављу, љубав као надахнуће, али и као најдубља мука и патња, отуђење од околине, непристајање на укус публике - у свему томе видимо разлоге његовог дефинитивног одвајања од стварности и живота.

Тежња највишим уметничким вредностима  и високи уметнички укус окретао га је највећим немачким писцима, (Гете, Хајне, Бајрон, Шамисо, Рикерт, Ајхендорф и др.) али пре свих ту је био Жан Пол који га је инспирисао за многа музичка остварења и кога је желео да опонаша у бављењу књижевношћу.

Високи музички захтеви одвајали су га од накићене бидермајер кућне музике свога доба. Као бритки музички критичар борио се против шунда, испразног виртуозитета и накићености музике свога доба. Писао је о томе и својом музиком је направио најбољи и најдаљи отклон.

Гудачки квартети oп 41, Клавирски квартет у Ес дуру, Клавирски квинтет показују да је мера кућног скупљања и музицирања далеко превазиђена и да се садржаји траже и налазе у баховским полифоним преплетима гласова, у сложеној фактури у којој сви инструменти говоре подједнако самостално, а успевају да се добро уклопе у заједничку хармонију и заједнички звук, што се нарочито огледа у клавирским триима из 1847. данас често извођеним.

Истакнуте области Шумановог стваралаштва, најпре клавирско, симфонијско, концертантно, камерно, посебно област вокалне музике и соло песме, уз покушаје у многим другим жанровима, представљају изузетно богати и разгранати опус велике уметничке вредности, који је жив и присутан и данас.