Povodom mog teksta „Siroti Darvin“ – objavljenog 19. decembra prošle godine, koji, kao veoma pohvalan prikaz knjige „Avaj, jadni Darvin!“, pored kritike androcentrizma u Darvinovoj teoriji, predstavlja kritiku genocentričnosti koja je u osnovi sociobiologije i evolucione psihologije, te kritiku političkih implikacija njihovog biologizovanog narativa  – javio se, takođe u „Politikinom“ Kulturnom dodatku, u pretprazničnom broju (26. decembar), tekstom „Geni nisu mi“, Aleksandar Palavestra, kako bi tu kritiku opovrgao. Uprkos tome što tvrdi da sociobiolozi i evolucioni psiholoziubedljivo dokazuju da u njihovim teorijama nema genetskog determinizma i da su ljudi proizvod kulture i okoline, koliko i biologije, argumentacija njegove odbrane njihovih pogleda, i sama je genocentrična.

Komedija zablude

Zbornik radova „Avaj, jadni Darvin!“ (Clio, 2009), koji su priredili Hilari Rouz i Stiven Rouz, Palavestra smatra ideološki ostrašćenom i intelektualnoprilično nepoštenom knjigom. U prilog ovoj kvalifikaciji, on se poziva i na veoma dobar i uravnotežen pogovor srpskom izdanju knjige.

Biljana Stojković, autorka doista veoma dobrog pogovora, delo, međutim, kvalifikuje ovako: „Knjiga Avaj, jadni Darvin predstavlja sjajan skup kritika različitih aspekata evolucione psihologije – naučne metodologije, redukcionizma, genocentrizma, adaptacionizma i političkih implikacija EP-a. Saznanja koja ovi autori nude, suprotstavljajući se EP-u, spadaju u najsavremenije zaključke biologije i psihologije.“ Pogovor autorka zaključuje sledećim rečima: „Na kraju možemo reći da knjiga Avaj, jadni Darvin predstavlja veoma važnu publikaciju u narastajućem moru popularne evoluciono-psihološke literature. Sjajne kritike EP-a, koje se u knjizi nude, važne su za razumevanje pozicija nauke prema redukcionizmu novih disciplina. Traženjem jednostavnih rešenja za kompleksna pitanja zanemaruje se ogroman broj važnih naučnih saznanja. Traženje prečica u shvatanju ’mudrog’ čoveka (Homo sapiens) čini nas manje mudrima i humanima. Tome nas uči ova knjiga.“ 

Aleksandar Palavestra, dakle, potvrdu svojih stavova traži u potpuno suprotnim stavovima. Svoje ubeđenje da sociobiologija i evoluciona psihologija nisu genocentrične, on potkrepljuje tvrdnjom Biljane Stojković da jesu genocentrične. U svojoj osudi knjige kao intelektualno nepoštene, on za svedoka poziva predgovor koji tu istu knjigu hvali kao mudru i humanu. Iz te i takve argumentacije proizlazi da su najsavremeniji zaključci biologije i psihologije ideološki ostrašćeni, da su sjajne kritike intelektualno prilično nepoštene i da nas jednostavna rešenja za kompleksna pitanja, koja zanemaruju ogroman broj važnih naučnih saznanja, čine mudrima i humanima!

Tragedija zabune

...mnogo je utešnija činjenica da ljudi imaju neke urođene osobine, koje između ostalog omogućavaju društvenu kooperativnost i ljudske vrline, nego da su neispisane table po kojima svako (recimo Hitler ili Staljin, nastrana porodica ili neko totalitarno društvo) može da piše šta mu je volja, piše Aleksandar Palavestra.

U odbrani sociobiologa i evolucionih psihologa od zasnovane optužbe za genocentrizam, Palavestra koristi nativistički argument. Komedija zablude, u njegovom tekstu „Geni nisu mi“, na tom mestu, prelazi u tragediju zabune: „Geni, to smo mi“.

Palavestra ne samo što tvrdi da ljudi imaju urođene osobine, nego tvrdi i to da one omogućavaju vrlinu. Dakle, moral zavisi od urođenih osobina! Ovo verovanje u urođene osobine nije suprotno, nego upravo blisko Hitlerovim nativističkim ubeđenjima i eugenici.

Vrlina, naime, nije urođena osobina. (Štaviše, ne postoje urođene osobine.) Za svedoka pozovimo Biljanu Stojković!

„Nasuprot genocentričnim tvrdnjama evolucionih psihologa, danas je sasvim jasno da se ljudi ne rađaju kao ’gotova moralna bića’ (tj. moral se ne nasleđuje genima), već s potencijalom da moralno ponašanje nauče tokom odrastanja.“ Samosvest i slobodna volja, nužna su pretpostavka za moralno biće – kaže Stojkovićeva.