Поводом мог текста „Сироти Дарвин“ – објављеног 19. децембра прошле године, који, као веома похвалан приказ књиге „Авај, јадни Дарвин!“, поред критике андроцентризма у Дарвиновој теорији, представља критику геноцентричности која је у основи социобиологије и еволуционе психологије, те критику политичких импликација њиховог биологизованог наратива  – јавио се, такође у „Политикином“ Културном додатку, у претпразничном броју (26. децембар), текстом „Гени нису ми“, Александар Палавестра, како би ту критику оповргао. Упркос томе што тврди да социобиолози и еволуциони психолозиубедљиво доказују да у њиховим теоријама нема генетског детерминизма и да су људи производ културе и околине, колико и биологије, аргументација његове одбране њихових погледа, и сама је геноцентрична.

Комедија заблуде

Зборник радова „Авај, јадни Дарвин!“ (Clio, 2009), који су приредили Хилари Роуз и Стивен Роуз, Палавестра сматра идеолошки острашћеном и интелектуалноприлично непоштеном књигом. У прилог овој квалификацији, он се позива и на веома добар и уравнотежен поговор српском издању књиге.

Биљана Стојковић, ауторка доиста веома доброг поговора, дело, међутим, квалификује овако: „Књига Авај, јадни Дарвин представља сјајан скуп критика различитих аспеката еволуционе психологије – научне методологије, редукционизма, геноцентризма, адаптационизма и политичких импликација ЕП-а. Сазнања која ови аутори нуде, супротстављајући се ЕП-у, спадају у најсавременије закључке биологије и психологије.“ Поговор ауторка закључује следећим речима: „На крају можемо рећи да књига Авај, јадни Дарвин представља веома важну публикацију у нарастајућем мору популарне еволуционо-психолошке литературе. Сјајне критике ЕП-а, које се у књизи нуде, важне су за разумевање позиција науке према редукционизму нових дисциплина. Тражењем једноставних решења за комплексна питања занемарује се огроман број важних научних сазнања. Тражење пречица у схватању ’мудрог’ човека (Homo sapiens) чини нас мање мудрима и хуманима. Томе нас учи ова књига.“ 

Александар Палавестра, дакле, потврду својих ставова тражи у потпуно супротним ставовима. Своје убеђење да социобиологија и еволуциона психологија нису геноцентричне, он поткрепљује тврдњом Биљане Стојковић да јесу геноцентричне. У својој осуди књиге као интелектуално непоштене, он за сведока позива предговор који ту исту књигу хвали као мудру и хуману. Из те и такве аргументације произлази да су најсавременији закључци биологије и психологије идеолошки острашћени, да су сјајне критике интелектуално прилично непоштене и да нас једноставна решења за комплексна питања, која занемарују огроман број важних научних сазнања, чине мудрима и хуманима!

Трагедија забуне

...много је утешнија чињеница да људи имају неке урођене особине, које између осталог омогућавају друштвену кооперативност и људске врлине, него да су неисписане табле по којима свако (рецимо Хитлер или Стаљин, настрана породица или неко тоталитарно друштво) може да пише шта му је воља, пише Александар Палавестра.

У одбрани социобиолога и еволуционих психолога од засноване оптужбе за геноцентризам, Палавестра користи нативистички аргумент. Комедија заблуде, у његовом тексту „Гени нису ми“, на том месту, прелази у трагедију забуне: „Гени, то смо ми“.

Палавестра не само што тврди да људи имају урођене особине, него тврди и то да оне омогућавају врлину. Дакле, морал зависи од урођених особина! Ово веровање у урођене особине није супротно, него управо блиско Хитлеровим нативистичким убеђењима и еугеници.

Врлина, наиме, није урођена особина. (Штавише, не постоје урођене особине.) За сведока позовимо Биљану Стојковић!

„Насупрот геноцентричним тврдњама еволуционих психолога, данас је сасвим јасно да се људи не рађају као ’готова морална бића’ (тј. морал се не наслеђује генима), већ с потенцијалом да морално понашање науче током одрастања.“ Самосвест и слободна воља, нужна су претпоставка за морално биће – каже Стојковићева.