Да ли си ти рок-певач, пита ме кинески песник Беи Линг, у аутомобилу управе за културу града Келна који нас вози до тржног центра у подножју нашег брда.

– Не баш, велим. Мада се трудим да личим.

– Лук лајк, лук лајк, вергла Беи и не престаје да се смеје.

И друга два моја сапутника Аид, публициста из Шри Ланке, и Штефан, наш врли домаћин, придружују се (додуше, уздржаније) веселој атмосфери која тресе државни немачки ауто јапанске производње, скоро га подижући, па на моменте лебди изнад Дојчланда.

– Имаш згодну имењакињу, то знаш, наравно.

Беи клима главом на помен кинеске секс-бомбоне, на чију сам фотографију набасао на Интернету, трагајући за подацима о мојим будућим суседима.

– Имењаци сте. Мада не личите.

– Ви донт лук лајк, вришти Беи, уосталом, приметићу то убрзо, шта год да кажем а подсећа на виц или траљу духовитости, Кинеза доведе до суза, па ми ускоро постане непријатно. Ућутим и загледам се у уредно мало гробље, па у житно поље с вранама и чемпресима...

Гле, с овом ћу делити купатило, показујем јуче мушкима с посла кинеску глумицу око које титра звездана прашина рачунарског екрана. Затим, у наступу надахнућа, кликнем и на бразилску старлету, са свим карневалским даровима („а с овом, прозаисткињом и преводиоцем, бићу такорећи у истој соби”), погледам замишљене момке усправљајући се у столици: Тако тамо изгледају песникиње. Господо драга, ко вам је крив што сте бежали с часова српског у гимназији и читали скраћену, препричану лектиру. Наравно (тешим све око себе), тамо идемо да радимо. Ево, ову можда, Беи Линг, преведем за Поља.

Компјутер зуји од среће.

Онда седнем у авион, и за два сата већ сам хиљаду и двеста километара од куће. Љубазна полицајка на келнском аеродрому пита ме за разлог.

Гост сам фондације „Хајнрих Бел” и провешћу три летња месеца у кући немачког нобеловца, коју је оставио белосветским писцима да у миру Лангенбројха напишу, можда, нешто што ће их спасити.
Четворо нас је горе. С нама је и Светлана, Белорускиња, чији роман о Чернобилу проналазим у кућној библиотеци, испод фотографије Бела и Солжењицина (најгласовитијег госта куће) који шетају кроз зрело класје, видим га са свог прозора.

Ево ме, сада и сам фотографишем дебеле коње што пасу презреле трешње с оклембешених грана. Ово је север, смркава се у пола десет, трешње руде у јулу. На почетку једине улице је чиста камена црква с лименим ветроказом у облику петла на горњем краку крста. На дну улице почиње шума.
Само што закорачим у њен мрак, не знам на ком делу мог животног пута, али свакако на стази с наталоженим, влажним наличјима (којима додајем још једно, своје), суочавам се са звери. То је овећи, одрастао дивљак, искези зубе и шмугне у шипраг.

Реци својима да је стигао Могли, човеково младунче, вичем за зецом, и сам помало диваљ.

Подилази ме језа, из дубине шуме струје тамна светла свежине. Окренем се, идем извесно време самом ивицом, онда излазим на сунце, на летњи пут који дели мале ограђене пашњаке од пшеничних поља.

Нисам оног зеца стигао ни да упитам колико је сати. Збуњује ме оволика даљина. Као и мој часовник спрам сунца које стоји.

Иза једне жице открављују се смрзнуте краве. Проћи ћу поред цистерне с црвеним и сребрним рибама, у дворишту чији улаз мотри и упишани, шарени, баштенски патуљак. Успињем се до видиковца и бришем зној с обрва.

Пренем се на њиску коња кога плаши сопствена сенка. Одведи га са сунца, спремам се да подвикнем дечаку који је престао да пева. Како бих сркнуо радо млаз хладног млека из груди младе мајке која седи у житу.

– Види, Беи, показујем кинеској нимфи.

У даљини злати се Рајна.

II

У Немачку стижем усред светског фудбалског првенства.

Први пут сам за Немце. Овде гледају утакмице заједно, на великим телевизијским екранима, у баштама препуних пивница. Ја, међутим, такмичење пратим у друштву Кинеза, левог ждраловог крила, у нашој кући на осами.

Беи навија за Аргентинце.

– Немаш појма, уверавам га на српском. Прво, Аргентинце не могу да смислим откако нам је Марадона дао гол руком. Уосталом, какве везе ја имам с њима, осим Борхеса. И Хуана Октавија Пренса, којем је мајка из породице Блашковић... Али, ко зна којих Блашковића, зар не? Ето, и ти имаш ону наочиту имењакињу, па се још ниси ни оженио. (Узгред, Беију друштво прави фина кинеска цура, али она му је само грлфренд. Није се никад женио, зато изгледа млађе, обзнањује, смејући се, ово постаје прелазно). Осим тога (непоколебљив сам), видиш како овде уживамо. Јесмо ли у Немачкој, или у некој пампи? Треће, ласт бат нот лист, тим моје земље победио их је. Испао је, додуше, али волео бих да им кажем: у реду, нисмо се прославили, само смо једини добили светске прваке. Ду ју андерстенд ми?

Има ту резона, слаже се песник и повлачи гутљај пшеничног пива вајцен које сам донео на полувремену.

– Видиш, куцкам прстом монаха на етикети, пиво је направио управо овај.

Е, у његово здравље, трескамо се флашама, не успевајући да сустигнемо набујалу пену што гађа равно у нос. И тапшемо. Мада је утакмица одавно готова.

Свесним крајичком знам да претерујемо, комбинујући манастирско пиво и кинеске шкампе. Али, шта нас брига. Нама је сваки дан недеља. Па и онај, сутрашњи. Ах, немачка недеља, као и свачија, тиха и одвратно пуста, како је оно завапио Борхес, онај часни стрелац, чије лопте – како би рекао песнички настројен спортски коментатор – имају очи.

Кинески песник Беи Линг

III

– Какве сам среће, наишао сам на ненадани удар немачке врућине. Иначе, овде стално нешто дува, Атлантик је надохват, облаци гњиле као штенад, до Преверовог Бреста, а и даље још, колико се може, и ако још нечега има. Руже-пузавице вену на усијаним каменим зидовима, а и људи су спарушани и свели. Ретко ко овде има клима-уређај, али зато је сунчаница сада тушта и тма. И нашој главној домаћици, Зигрун, позлило је за викенд, прича нам, док тражимо скврчену сенку испод оне отежале трешње.

Беи нас упознаје са својим пријатељем, сада професором неког америчког универзитета, који је седамнаест година робијао, будући један од оснивача Демократске партије у Кини. Насмејани чикица покушава да нас разгали тако што за мргодном Белорускињом понавља казачок, казачок. Светлана се повлачи у свој атеље, наводно јој, упркос њеном имену, смета јако светло. Успут ме обавештава како у уторак лети за Београд, да неко жели да одржи последњи европски комунистички режим у њеној земљи, и да ли се код нас пуца.

Ја сам комуниста, обавештава ме кроз осмех Аид из Шри Ланке, и како се још сећа друга Тита с конференције несврстаних у Коломбу. Није ни моје памћење исхлапило, али не помињем Сиримаво Бандаранаике, већ кажем интимно како сам се зажелео мојих. Две недеље, толико сам дуго сам. Онда чујем да Аид, као изгнани припадник Тамилских тигрова, није породицу видео три године. Син му је имао три месеца када је Аид отишао. Мисли да ће ускоро добити политички азил и да ће се са својима наћи у Швајцарској.

– Каква интересантна заједница, узвикује Зигрун усхићено.

– И ја сам нашао твог имењака, вели ми Беи Линг поверљиво, једног славног оперског певача из Будимпеште.

– Знам, слушао сам га синоћ на Интернету, уморно климам главом. Човек има мушки сопран. Највиши глас на свету. Чудо једно.

IV

Данас је на реду сеоски фестивал, за који се спремам две недеље, откако сам на цркви видео плакат. Забаву организује ловачки клуб, колико схватам из зелених одела и укрштених јелењих рогова. Колона музиканата и знатижељника шпарта улицом позивајући на бал. Гле, предводи их краљица забаве, наша прва комшиница, лендлејди! Фотографишем је и машем јој с прозора.

После ће ме краљица частити малим горким пивом.

Док чекам да падне ноћ, читам Беиеве изабране песме, у двојезичном, кинеско-енглеском издању. На корицама су изводи из рецензија. Сузан Зонтаг, у Њујорк тајмсу, означава га као важну књижевну фигуру, особеног песника и уредника. Харолд Блум пише да је и у преводима Беиевих стихова осетио снагу и раскош његове песничке имагинације, а Гао Ксинђиан, нобеловац, назвао га је једним од водећих кинеских андерграунд песника, са значајном прошлошћу и још светлијом будућношћу. Богами...

Беи је и издавач од укуса. Показује ми књиге, на којима у шуми кинеских словних знакова, препознајем имена Набокова, Целана, Цветајеве. Управо стоји бос, у лаком кимону, с млатилицом у руци којом прави помор међу немачким мувама.

– Заслужио си пиво, кажем му свечано.

– Не бих. Управо се најео трешања. Привиђају ми се мртви другови, кинеске трешње. Завичај.

V

Пред само спавање, слушам дечју песмицу. Тачка. Тачка. То су већ очи. Усправна црта нос је, а хоризонтална – уста. И, ето, опет месеца, мале обезглављене наказе. Лако, просто, брахикефално.
Punkt, punkt, berstrih, strih. Fertik ist das mondgeziht.

Ласло Блашковић