Један од најутицајнијих словеначких интелектуалаца из времена пре осамостаљења Словеније, ако не и најутицајнији, човек који је већ крајем педесетих година прошлог века „знао директно и тачно да напише зашто је социјализам преслаб“, кандидат за председника на првим демократским изборима, Сергиј Трамар пронађен је мртав. Његово обнажено шездесетшестогодишње тело из пролетњих вода Крке извукла су два рибара.

Последњих десетак година једва да се у јавности нешто чуло о доктору социологије Сергију Трамару, без чије иницијативе или учешћа, у СФРЈ готово да није било ниједног демократског протеста или петиције за ослобађање неког политичког затвореника. Његова смрт, међутим, узбуркала је медије свих врста на читавом простору бивше социјалистичке федерације.

Верска гласила пишу данас о њему као о католичком интелектуалцу чије је исходиште у јеванђељима, десничарска – као о националном барду на бранику словеначког суверенитета, док оно мало лево оријентисаних листова, подсећајући нас на славне године његовог дисидентства, наглашава да је критички глас доктора Трамара у самосталној Словенији, у којој су полтрони заузели „све важне, мање важне и неважне положаје“, систематично заглушиван како се не би чуо. „Људи се данас ничега не стиде више него дубоких мисли, јер су тешке и неупотребљиве, јер никуда не воде, јер не доносе никакву добит“, а мисао Сергија Трамара била је управо то, дубока, тешка и непрофитабилна.

Уколико је његова жива реч била лишена и најмањег користољубља, утолико је његова смрт за жуту штампу постала сензационални пробитак. На страницама „Народњака“ и других дневника из истог жанра, фотографије разодевеног доктора Трамара док на трави љубака глатка колена једва пунолетне девојке, које је она снимила, као и фотографије те девојке у ласцивним позама, ту уз обалу Крке, које је на дан своје смрти снимио он, заузеле су неупоредиво више простора него фотографије естрадних уметника и уметница, тајкуна и успешних пословних жена, деце која су преживела породичне тортуре и масакрираних тела после обрачуна у подземљу, која су апетиту неуморних папараца послужена на врућем асфалту.

„Фоторепортерка ’Народњака’ приведена у полицију“, пише у истоименом листу. „Маргарета Дев осумњичена за убиство дисидента Трамара“, „Маргарета Дев љубавница човека који би јој могао бити деда“, „Времешни интелектуалац се удавио у Крки пливајући са голом девојком“, „Фоторепортерка, љубавница и убица“, „Фоторепортерка – спонзоруша“, „Трамара издало срце на напорном послу“. „Кап у слаповима“, нижу се наслови изнад фотографија.

Све што је овде речено о Сергију Трамару, тачно је, с једним изузетком – сам Сергиј Трамар није истинит. Он није постојао, али је могао постојати, у Словенији или другде на југоистоку Европе, управо онако како, као главни јунак, егзистира у роману Јана Вирка „Последње Сергијево искушење“ (Архипелаг, 2010) који је у Словенији први пут објављен пре четрнаест година.
Упркос томе што велича смелу умност његових дисидентских дана из СР Словеније и с почетка транзиције самосталне државе (не наводећи при томе ниједно значајније Сергијево дело) и упркос томе што га је окружио ликовима од којих је морално и интелектуално супериорнији, Вирк Трамара, у његовим годинама за поштовање, не само што не представља као јунака без мане, него управо као антијунака, као личност која, иако боља од окружења, и сама залужује подсмех и презир.

Осим што до касно у ноћ чита или пише нешто о чијем садржају нас аутор романа не обавештава, шта ради наш стари Сергиј? То што се у поноћ враћа кући трештен пијан, „исцепан и исповраћан“, и што је поваздан у потрази за младим женским месом, јер „старцима је потребна млада крв, да би остали јаки“, приватне су Сергијеве ствари којима се подсмевамо. Оно што изазива презир јесте Сергијев однос према самоме себи као интелектуалцу. Он је носталгичан, очекује од других признања и друштвени положај и разочарава што то не добија. Носталгија, очекивање, разочарање, то су сентименти љубавника, а не особине ангажованог интелектуалца.

У духу времена, кроз Вирков роман живахно дефилују многи карактери. Дметриј, „некада велика нада словеначке књижевности“, „оболео чим му се пружила прилика да постане државни службеник, пљунуо на хиљаде књига које је у животу прочитао“. Јапији, каријеру започели као комсомолци. Феђа Принчич, у перманентној транзицију од левичара до десничара и од атеисте до загриженог верника. Јанез Штуфек чији разум никада неће залутати јер се „подвргава вертикали институције“...

Post scriptum

Основна карактеристика Виркових ликова је каријеризам. Кад би сличан роман био написан у духу наше транзиције, главним ликовима каријерних националиста неопходно би било придодати и мале од њихове кужине чија је, пак, основна карактеристика безазорно лагање о другима.

Једном од тих малих – под именом Ненад Кебара, које не зна да напише у падежу! – прошле суботе на овој страници, под насловом „Три Нарциса су више од два“ (што нелагодно сведочи о домету његовог знања), објављене су неистине о којечему, почевши од оне о великом српском песнику Оскару Давичу, па до оне о тако баналној и лако проверљивој чињеници каква је моје академско образовање.

Ја разумем завист једног исувише скромног интелекта према мојој дипломи стеченој поодавно и у року на факултету на који он не би могао ни привирити, али, ипак, не схватам његову глупост која га нагони на лажну тврдњу да сам студент.