Књига Чарлса Дарвина Изражавање емоција код човека и животиња (1872), чији превод на српски ускоро излази из штампе, на узбудљив и јасан начин излаже домете првог научног истраживања емоција, њиховог порекла, природе и, посебно, урођених образаца изражавања, како код људи тако и код животиња. Ово његово дело изазвало је револуцију у проучавању емоција, али и огромно интересовање стручне и широке публике. Уз књиге Постанак врста (1859) и Човеково порекло (1871), књига о емоцијама је треће Дарвиново капитално дело, први пут преведено на наш језик (издавач је „Досије“, а преводилац Невена Мрђеновић).  

Славни биолог се у својој књизи није бавио нашим емоционалним доживљајем, субјективном страном осећања страха, туге или беса. Њега је занимало како се ове емоције објективно манифестују, који су телесни изрази, који одају наша унутрашња осећања. Он је запазио многе ситне, једва уочљиве, али и крупне промене у држању, ходу, гестовима, гласу и изразима лица, које прате наше емоције. Приметио је да ми, људи, и нехотице, опуштамо крајеве усана када смо тужни, несвесно пућимо уста када се концентришемо на неки посао, да отварамо уста и подижемо обрве када смо изненађени, а да стежемо песнице и показујемо очњаке у бесу.

Чарлс Дарвин је био сјајан, пажљив и проницљив посматрач који уме да уочи појединости израза које су другима измицале, а имао је и изванредан дар да речима опише тешко ухватљиве гестове и мимику лица. Он се, међутим, није задовољавао описом спољашњег израза емоција, него га је изнад свега занимало објашњење порекла и смисла ових телесних израза, као и улога емоција. Споља видљиви, често једва уочљиви трагови емоција могу нам бити путоказ до саме суштине емоције и њене биолошке и психолошке функције. Зашто нам се длаке подижу у страху и љутњи? Зашто црвенимо од стида? Зашто нам је лице и цело тело опуштено када смо тужни? Декодирањем често неразумљивих телесних израза емоција, указује нам Дарвин, ми доспевамо до најинтимнијих и најважнијих душевних стања. Он једноставно и уверљиво објашњава многе загонетне емоционалне изразе као што су, рецимо, плач код бола и туге, појачан тонус мишића и шкргутање зубима код беса, и сл.

Дарвиново истраживање и тумачење емоција је превратничко, епохално јер потпуно мења наше схватање човека и психичког живота. Наше емоције, које боје читав наш унутрашњи, психички живот и које дају тон и смисао нашем животу, закључује овај велики научник, резултат су дугог еволуционог развоја, а њихова природа има свој корен у понашању наших милион година старих предака. По Дарвину, ми не можемо разумети емоционалне изразе савременог човека без познавања дуге еволуционе прошлости како људске врсте тако и животиња. Неке од манифестација основних емоција (нпр. страх, љутња, љубав) имале су важну адаптивну сврху, односно биле су значајне за опстанак људске врсте. А основне емоције савремених људских бића изражавају се на потпуно исти, карактеристичан и урођен начин понашања, без обзира на то да ли су оне и данас сврсисходне или не. Савременим језиком речено, Дарвин је сматрао да је „програм изражавања емоција инсталиран у наш нервни систем током еволуције, и он може да делује чак и онда, када са становишта разума за његовим деловањем нема никакве потребе“ (Оутли, Емоције: кратка историја, Клио, Београд 2005, стр. 42).

Стрпљивим прикупљањем разноврсних доказа Дарвин је показао да је експресивно понашање урођено, спонтано и ирационално. Изразно понашање – клецање колена, кострешење длаке, ширење крила, дизање обрва, црвенило лица, убрзано дисање –нехотичан је, неконтролисан, урођени одговор на неку снажну емоционалну драж (претња, миловање, губитак). Емоционални изрази, по свему судећи, представљају наслеђени, генетски програмиран примитиван образац понашања. У далекој прошлости човечанства ти обрасци су били витално важни, а данас су рудимент, еволуциони прежитак. Многи наслеђени обрасци емоционалног реаговања људи данас представљају закржљали остатак еволуције, попут слепог црева или прилично ретких длака које су преостатак некадашњег крзна. Нама се и данас подижу длачице када смо бесни, а да је њихова сврха – да кострешењем попут мачака или лавова изгледамо већи и опаснији – давно ишчезла! Изрази гнева данашњег цивилизованог човека као што су стезање песнице, убрзано дисање, откривање очњака и шкргутање зубима, представљају сада само изразе претње, а некада су те исте радне служиле као припрема за окрутан напад у којем су оштри очњаци имали важну улогу. Најсажетије исказана еволуциона теорија емоција гласи: страх је закочено бекство, а бес закочени напад.  

Творац теорије еволуције је тврдио да су многи изразни покрети човека еволуционо, наследно детерминисани, непроменљиви и да су заједнички не само свим људима већ и многим вишим приматима. Као резултат упоредно културног истраживања емоција људи, Дарвин је дошао до закључка „да се исто стање духа широм света испољава на лицу са значајном једнообразношћу“, што је доказ суштинске сличности телесне и душевне грађе свих људских раса.   

Основна теза Дарвинове рудиментаристичке теорије емоција може се сажето исказати као „прошлост објашњава садашњост“. А то значи да је изражавање емоција код човека преостатак било еволуционог, филогенетског развоја (наслеђена од предака), било онтогенетског развоја (наслеђе из личног раног детињства), те се и данас врши на исти, пређашњи начин, без обзира на то колико је данашњем човеку корисно. Отуд изразни гестови могу ваљано да се дешифрују једино ретроспективно, тек када их доведемо у везу за далеком прошлошћу, када су настали, били корисни и имали смисао.  

Дарвинова књига о емоцијама имала је као свој далекосежни циљ да пружи још један снажан доказ за теорију еволуције и контрааргумент за теорију о божанском пореклу човека, тако драгој људској сујети. Компаративно истраживање порекла и природе изражавања емоција код људи и животиња славном биологу било је потребно да управо и на овом, осетљивом, месту пронађе још један убедљив доказза своју теорију еволуције.