Bio je prvi dan proleća, hladan vetar je duvao niz Marijanhilferštrase u Beču. Načula sam razgovor troje mladih ljudi. Razgovarali su na srpskom o nekom događaju kojem su prisustvovali i Bošnjaci i Hrvati. Ono što mi je privuklo pažnju nije bio njihov jezik per se, danas se on često može čuti u metrou i na ulicama Beča. Pažnju mi je privukao izraz koji je jedan od njih upotrebio: „Nisam očekivao da će tamo biti toliko ljudi koji govore našim jezikom”, rekao je. Bilo mi je jasno da pod „našim jezikom” ne podrazumeva nijedan poseban jezik, na primer srpski, bošnjački ili hrvatski. Naprotiv, stvar je bila u tome da je mladi čovek „naš jezik” rekao namerno, to jest umesto da ga nazove njegovim pravim imenom, kao što bi bilo politički korektno. Uradio je to zato što je „naš jezik” izraz kojim se izbeglice i imigranti – iliti mešovita grupa ljudi iz bivše Jugoslavije koji se sreću u inostranstvu – služe kao imenom za različite jezike na kojima komuniciraju.

Stvar je u tome što jezik na kojem su se oni sporazumevali više nema jedinstveno ime. To nije srpskohrvatski odranije. Zato, kada je onaj mladić rekao naš jezik, uradio je to da bi označio najmanji zajednički imenitelj, koji se uspostavio kao neka vrsta norme posle svih ratova u bivšoj Jugoslaviji. I zaista, on služi kao kodno ime koje ukazuje na dobre namere; nismo neprijatelji, još uvek možemo da se razumemo, uprkos svemu što se dogodilo.

Na sopstveno iznenađenje, osetila sam neku vrstu fizičke reakcije na te reči, kao da me preplavljuje talas toplote. Ova mlađarija komunicira na kako-god-se-zvao jeziku, a to je najvažnije mislila sam, gledajući ih kako žustro koračaju, sve troje obučeni u crnu urbanu odeću. Bili su tako mladi, obični tinejdžeri, u stvari. Verovatno su došli iz Srbije u Beč kao turisti.

Ali, odjednom me je spoznaja da su tako mladi, da pripadaju generaciji koja je rasla posle izbijanja ratova u Jugoslaviji pogodila kao udarac u stomak. Možda su čak rođeni posle moje poslednje posete Beogradu pre sedamnaest godina?

Čuvši ih tog prvog dana proleća, shvatila sam da je čitava jedna generacija odrasla otkako sam poslednji put bila tamo.

Dok su prolazili pored mene, na površinu je ponovo izbila neobična mešavina krivice i uznemirenosti, koja me obuzima s vremena na vreme. Koliko su me puta u poslednjih sedamnaest godina pozvali u Beograd? Moji prijatelji, moj izdavač, organizatori raznih međunarodnih konferencija i instituti raznih vrsta? A ja bih svaki put pronašla prihvatljiv način da odbijem, da ljubazno ne prihvatim poziv. Nikada mi nije ponestalo izgovora.

Kao da se iscrpeo, vetar je popustio i ja sam usporila. Nisam mogla da iznova sebi ne postavim isto staro pitanje: zašto nisam posetila Beograd nijednom za sve te godine? Kada bi me prijatelji upitali to isto, obično bih odgovorila da ne znam. Znam da sam osećala uznemirenost na pomisao da ponovo odem tamo i da sam naročito izbegavala Beograd nakon što je počeo rat, kao da je sam grad postao metafora za njega.

Kofer težak sedamnaest godina

Zbog čega sam bila tako uznemirena? Zbog „njih”? Zbog onoga što su „oni” učinili „nama”? Ili, zbog onoga što su Srbi učinili sebi? Možda zato što sam se suočavala sa pitanjima sa kojima nisam želela da se suočim? Bila sam svesna da ću morati da putujem tamo, noseći sa sobom breme tih sedamnaest godina kao težak kofer. Ako bih morala da ga otvorim, lica, uspomene, slike, reči – sve bi to iskočilo iz njega. Ko bi to sakupio i vratio u kofer? Ipak, to što sam odlagala to putovanje toliko, da je u međuvremenu u Srbiji odrasla čitava nova generacija, najednom mi se učinilo čudnim. Kao da toga nisam bila potpuno svesna dok nisam čula razgovor na Marijahilferštrase, koji je aktivirao poznati osećaj uznemirenosti.

Sećam se da sam poslednji put bila u Beogradu u junu 1991, malo pre nego što je Hrvatska proglasila nezavisnost. Možda se neko od ono troje mladih rodilo baš tada, baš tog meseca. Možda devojka? Možda se rodila u porodici koja živi u centru, blizu železničke stanice, baš kao moja drugarica Mirjana, kod koje sam odsela. Možda je njena majka kupovala hleb u istoj obližnjoj pekari i išla na Kalenić pijacu subotom ujutru.

Onda je moja prijateljica Mirjana umrla od teške bolesti. Drugi prijatelj, Boris, onaj sa kojim sam pila kafu poslednjeg dana moje posete, oženio se. Kada sam se videla s njim deset godina kasnije na Frankfurtskom aerodromu, njegov sin je već išao u školu. A Ana, još jedna prijateljica, otišla je iz Beograda i najpre se preselila u Pariz, a zatim u Sarajevo. Ljubica je otišla u Sloveniju, zatim u Švedsku, pa u Belgiju, a vratila se tek nedavno, umorna od lutanja. Jedan kolega, novinar koji je veoma često dolazio u Zagreb, postao je ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića. Drugi kolega je postao direktor srpske nacionalne televizije – glavne mašine ratne propagande. A treći je pratio Ratka Mladića u Srebrenicu i zabeležio njegov smrtonosni trijumf.

U međuvremenu su delići informacija stizali kao dokaz da smo se promenili, da je ovaj ili onaj prijatelj postao... a šta to? Neprijatelj? Ili, toliko drugačija osoba da se više nije mogao prepoznati, kao ministar, pisac nacionalističke proze, glasnogovornik mržnje? Jesam li ih zaista poznavala? Može li bilo ko zaista da poznaje ljude, da im veruje? To su depresivna pitanja, jer pokazuju ljudsku prirodu kao ružnu. Gledajući se u ogledalu, potražila sam znakove promene. Strah od drugih je istovremeno strah od sebe.

Znala sam da će odlazak u Beograd vratiti napola zaboravljene slike i osećanja. Kao što su reči muslimanke iz Srebrenice čijeg je sina zaklao srpski vojnik u njenom naručju: Bila sam primorana da pijem krv sopstvenog sina, rekla je. Njene reči su već trinaest godina zakopane u mom sećanju.

Kao što je fotografija na naslovnoj stranici sarajevskog časopisa Dani, na kojoj je mladić odeven u farmerice, patike i belu majicu, koji se naginje preko neke šipke. Ne bi bilo ničega neobičnog na toj fotografiji da nije bilo ogromne rupe na mestu na kojem bi trebalo da su njegove grudi. Kako je čudna, pomislila sam kad sam je videla, ta rupa na njegovom telu kroz koju se mogla videti gvozdena šipka. Namerno sam usredsredila pažnju na tu šipku, zato što je na taj način čitava scena izgledala manje stvarno...

Nelagodnost povratka

Da li i ja, kao i svi drugi, želim da poštedim sebe suočavanja sa osećanjima prema bivšim prijateljima u Beogradu, time što mislim da je bolje da se držim na odstojanju, da ne odlazim tamo? S druge strane, zašto bi odlazak u Beograd bio drugačiji od povratka u, recimo, Zagreb? Naprotiv, tamo sam morala da se suočim sa istom vrstom ljudi – starim prijateljima i kolegama koji su postali nacionalisti i onima koji su bili samo oportunisti. Morala sam da se suočim sa činjenicom da je mnogo meni dragih ljudi otišlo iz zemlje. S te tačke gledišta, odlazak u Beograd bi trebalo da bude ista vrsta iskustva. Ali nije. Ja živim i radim u Zagrebu, to je moj grad i ne postoji način da se ne suočim sa njegovom posleratnom stvarnošću. To jest, osim ako ne želim da ga napustim i da se nikad više ne vratim.

Beograd mogu da izbegnem, mislila sam. „Ali, Beograd je takođe deo tvoje prošlosti”, rekao mi je Boris kad smo se nedavno videli. Pre nekoliko godina vratio se kući u Beograd iz SAD. Kao i obično, nismo se našli ni u mom gradu, Zagrebu, ni u njegovom gradu, Beogradu, nego u Beču. Na nekoj konferenciji, naravno. Pričali smo o nelagodnosti pri povratku na stara mesta, koja su nekad bila naša a sada to više nisu. Opisao mi je svoje prvo putovanje u Dubrovnik nakon rata. Bilo je bolno, rekao je, ali ne samo zbog nostalgičnih uspomena na leta provedena na kamenitim dubrovačkim ulicama. Ni zato što je video šta su bombe učinile tom predivnom srednjovekovnom gradu. Bilo je tužno biti tamo sa svešću da je jugoslovenska soldateska to učinila i u njegovo ime. „Moraš da dođeš i da vidiš Beograd i tamošnje ljude. Napokon, gradovi su ljudi”, rekao je.

A onda mi je Boris pokazao fotografiju svog sada odraslog sina, visokog, zgodnog mladića u odelu. Bilo mi je teško da poverujem da je dečak kojeg sam srela na Frankfurtskom aerodromu, i kasnije u njihovom domu u SAD, sada student prava. Sve ovo se odigravalo ubrzo nakon što sam čula razgovor na Marijanhilferštrase, što me je ponovo podsetilo da postoji čitava nova generacija koja će uskoro imati pravo glasa. Fotografija Borisovog sina još jednom me je podsetila da se nisam suočila sa postojanjem te mladeži. Propustila sam nešto važno, nisam ih videla kako odrastaju. Šta znam o njima? Da ne mogu da putuju bez viza, da ne mogu da vide London ili Pariz, pa čak ni Trst. Više ne mogu da putuju ni u Bukurešt ili Sofiju.

Kako je tužan i apsurdan, kako je ponižavajući njihov položaj, razmišljala sam prisećajući se kako je sa starim crvenim jugoslovenskim pasošem moja generacija putovala po čitavoj Evropi bez viza. Bio je to izvor ponosa, differentiaspecifica u poređenju sa drugim zemljama koje su pripadale sovjetskom bloku. Zavideli su nam zbog toga što smo sedamdesetih putovali u Italiju i Francusku, Veliku Britaniju i Švedsku, da beremo jagode i zaradimo novac preko leta. Kao studentkinja, tri meseca sam radila u jednoj trgovini na veliko u Švedskoj, i vratila sam se kući sa novcem za celu godinu. Najviše od svega su nam zavideli što smo mogli da kupimo farmerice, fine italijanske cipele, strane knjige i ploče. Druga strana te slobode putovanja bila je, međutim, to što je ona postala razlog za prihvatanje jednog političkog sistema, što je to bila neka vrsta mita. Bili smo podmićeni da verujemo kako „socijalizam sa ljudskim likom” ima smisla i može da funkcioniše. Nismo ga dovodili u pitanje.

Šta si radio u ratu, tata

Na konferenciji u Beču palo mi je na pamet da oni klinci koji su govorili srpski na Marijahilferštrase najverovatnije nisu mladi Srbi iz Srbije; ako su zaista bili iz Srbije, onda su spadali među malobrojne srećnike koji su uspeli da dobiju vizu. Nedavno sam slušala rasprave o problemima mladih Evropljana van EU sa vizama. Vize je teško dobiti, naročito ako ste iz Srbije, a mladi ljudi se na taj način izoluju i sprečavaju da vide svet – tako glasi argument. Zašto kažnjavati mlade ljude zbog nečega što nisu učinili? Čak nisu bili ni rođeni kada su počeli jugoslovenski ratovi. Nisu odgovorni za ono što su učinili njihovi očevi, rekao je jedan od govornika na konferenciji, sa ljutnjom u glasu.

Mada je cilj njegovog govora očigledno bio da izazove saosećanje publike, moram da priznam da ja nisam osetila ni trunku saosećanja. Bila sam ljuta na njegovu ljutnju. Govoreći u ime te generacije, on je nagovestio da ona ne zaslužuje da se „Evropa” tako ponaša prema njoj. Njegov argument je tvrdio da oni moraju biti nedužni zato što su mladi. Iznervirala me je ta pretpostavljena nevinost srpske omladine.

Znam ponešto o tome. I sama sam, sa svojom generacijom, pretpostavljala da smo nedužni zato što smo rođeni nakon Drugog svetskog rata. Šta smo mi mogli da imamo sa zločinima počinjenim u vreme pre našeg rođenja? Srpska omladina se ne može u potpunosti uporediti sa nama, zato što su se naši očevi borili u pravednom, odbrambenom i antifašističkom ratu (mada mislim da bi i njihovi očevi u Srbiji tvrdili isto to). Ali, iako su za vreme Drugog svetskog rata počinili mnoge zločine, naši očevi nisu nikada govorili o njima. Ne krivim ih, međutim, što su ćutali – svedok sam iste vrste tišine nakon poslednjih ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Ali krivim nas što im nismo postavili prava pitanja, na primer najjednostavnije i najteže od svih: Šta si radio u ratu, tata? Na meni/nama je ležala odgovornost za preispitivanje njihovih opravdanja i njihovog ideološkog tumačenja istorije. Pali smo na ispitu istorije zato što to nismo uradili. Na meni/nama je ležala odgovornost, odgovornost naredne generacije, da sazna istinu o njihovom ratu, koji nije bio samo antifašistički rat i komunistička revolucija – već je to bio i građanski rat. Mi smo, međutim, verovali u zvaničnu verziju istorije iz školskih udžbenika, zato što je tako bilo lakše živeti. Naš stav prema prošlosti bio je jedan od razloga što je bilo tako lako pokrenuti nove ratove devedesetih godina.

Ne znam mnogo o novoj generaciji u Srbiji, pa razbijam glavu jednim važnijim pitanjem: Koliko oni znaju o svojoj prošlosti? Dok sam slušala ljutitog srpskog mladića kako na konferenciji priča o vizama, pomislila sam da nije u pravu. Poput moje, njegova generacija je takođe odgovorna: zbog toga što ćuti i ne pita šta se događalo pre njenog rođenja, što je ne zanima šta su njihovi očevi radili tokom rata, što veruje da ima pravo na vize samo zato što je mlada i što su joj ruke čiste i što je njena arogancija opravdana. A najviše zbog toga što nisu pitali svoje roditelje zašto su im uskraćene vize. Istina je da se mlada generacija Srba ne može smatrati odgovornom za prošlost. Ali svi oni su odgovorni za svoj sadašnji stav prema prošlosti, zato što je to važno za njihovu budućnost. To je lekcija koju smo mi, generacija njihovih roditelja, morali da naučimo. Pošto je nismo naučili na vreme, morali smo da je naučimo na teži način.

Zahvaljujući Borisovim mudrim rečima, shvatila sam da se ne plašim ponovnog susreta sa svojim prijateljima u Beogradu. Konačno, sretali smo se svih ovih godina na konferencijama i festivalima u inostranstvu, i tačno znamo šta je ko od nas radio, govorio ili pisao tokom i nakon ratova. Poznate su nam i naše greške i nesporazumi. Na primer, greška koju sam svojevremeno počinila i koje se još stidim: bilo je to 1999. ili 2000, čini mi se, nakon užasnog egzodusa kosovskih Albanaca, kada je moj mladi kolega iz Srbije Vladimir Arsenijević napisao tekst pod naslovom „Svi smo mi Albanci”. Sećam se da mi je jedna njegova rečenica mnogo zasmetala. Arsenijević je napisao da je otišao u kuhinju, otvorio frižider i izvadio hladno pivo. Dok sam zamišljala tu scenu, shvatila sam da je „hladno pivo” prosto previše. Opisivao je patnje žitelja Kosova i njihov egzodus u Albaniju i Makedoniju, duge kolone izbeglica koje koračaju po nemilosrdnom suncu, noseći sve što su imali u nekoliko plastičnih kesa. A on je otišao po „hladno pivo”, da gucne malo pre nego što nastavi da lamentira nad njihovom sudbinom! Čak i da je popio to hladno pivo, nije trebalo da ga ubacuje u priču. Nije trebalo da ga meša sa izbeglicama, čak ni u obliku njegovog saosećajnog eseja. I ne, ne možemo svi da budemo Albanci, naročito kad jedan može da pije hladno pivo dok drugi pokušava da pobegne iz užasa. Bilo je nečega pogrešnog u ovom opisu, nečega dvoličnog. A Arsenijević je bio jedan od retkih srpskih pisaca koji su se borili protiv nacionalizma i rata na Kosovu. Baš zato što sam znala da nije bio poput mnogih drugih, njegov tekst me je razljutio mnogo više nego priča koju bi napisao bilo koji nacionalistički pisac. Ali, pogrešila sam zato što sam ga javno kritikovala zbog toga. Pogrešila sam što sam od njega tražila da bude moralno besprekoran.

Poricanje nedavne prošlosti

Nekoliko godina kasnije, srela sam ovog mladog pisca prvi put. Bilo je to u Hrvatskoj. To je visok, vitak čovek sa dugom kosom vezanom u rep i blagim očima. Predstavila sam mu se i izvinila se što sam ga kritikovala. Prihvatio je moje izvinjenje sa osmehom.

I Boris i ja znamo šta su naši prijatelji i bivši prijatelji radili tokom rata. O svakom poznaniku možemo da kažemo – baš kao što i drugi ljudi to mogu o svojim rođacima, prijateljima i komšijama, šta je radio u Bosni i na Kosovu. Razlika je u tome što većina ljudi ne želi da prizna da je učestvovala u ratovima. Nisu svi oni zločinci i ubice, tako da nije stvar u krivici. Ali morali bi da se suoče sa svojom odgovornošću zato što su glasali za ubilački režim, što su mislili da su samo oni žrtve Miloševića i supersila (napokon, zar Amerika nije bombardovala Beograd?), što su verovali da nema drugog načina nego da se podlegne nacionalističkom pritisku. Nažalost, Srbi žive u poricanju svoje nedavne prošlosti. Problem je i u tome što u srpskom društvu, izgleda, ne postoji želja da se sazna istina.

Ne smemo da ćutimo. Ne smemo da ponavljamo sopstvene greške ili greške naših roditelja. Svi moramo da se suočimo sa prošlošću. To je obaveza svih ljudi koji su bili svedoci rata. Ali i mlada, posleratna generacija snosi odgovornost za otkrivanje istine. Ne kažnjava njih EU, već njihovi roditelji: vize im nisu uskraćene zbog onoga što jesu, nego zbog onoga što su njihovi roditelji radili tokom rata. Mlada generacija u današnjoj Srbiji je izolovana samo zato što ne radi nešto što bi trebalo da radi – da postavlja pitanja.

Zbog ovoga, mislim, nisam tako dugo bila u Beogradu. Nisam mogla da podnesem njihovo ćutanje i poricanje, kao što to nisam mogla da prihvatim ni u svojoj zemlji.

(Prevod Olje Petronić preuzet sa sajta "Peščanika")

Slavenka Drakulić

Ima nade da dostigne Mir Jam

Tekst Slavenke Drakulić je sladunjavo sentimentalna bljuvotina, propagandno obojena.
Vidi se da sluša samo jednu stranu.

Ljuba Popović

Laž postaje istina. Sličan je slučaj i sa Slavenkinim tekstom o nesrećnim Albancima koji su isključivo stradali u ratu od takozvanih loših Srba.

Mir Jam je pisala srceparajuće tekstove između dva rata.

Slavenka Drakulić piše srceparajuće, politički obojene tekstove, i to ne bez talenta.
Ako se oslobodi politike, ima nade da dostigne Mir Jam. I neka piše „našim jezikom”.
Srbi su dostojanstven i kreativan narod, ponosan na svoju istoriju.

Kao u svakom narodu, i među Srbima ima kukolja. Neka Slavenka pokuša da među Srbima pronađe vredne i kreativne osobe kako bi se informisala i saznala istinu.

Beograd su svojevremeno napustili Mirko Kovač, Boba Matić, Miro Glavurtić. Žive, kao i ona, u Hrvatskoj, niko im to ne zamera, ali ono najbolje što su stvorili u životu stvorili su u Beogradu.
 

Slavenka Drakulić ne treba da ide u Beograd, neka ostane tamo gde je. Uostalom, šta ima i da traži u Beogradu.

Ljuba Popović

--------------------------------------------------

Slavenkin Otpisani Beograd teško da ima veze sa stvarnim: Uroš Đurić

Kada razmislim o svemu što sam upravo pročitao kao i o činjenici da mi je ovo poslala „Politika” i pozvala da o napisanom dam svoj komentar, ne mogu a da se ne prisetim naslova naučnopopularne knjige Erika Berna (u izvanrednom prevodu Ljube Stojića) o transakcionoj analizi – Koju igru igraš? Mislim da je to pitanje koje današnje generacije s punim pravom treba da postave mnogim (povampirenim) akterima ratom unesrećene intelektualne, političke i medijske scene nekadašnje Jugoslavije, pogotovo onima koji nastupaju kao da nose u sebi božanske atribute po pitanju moralne odgovornosti.