Женско тело – јавно тело

Татјана Алексић

Како се легенде о узидавању женског тела у темеље грађевине, нама најпознатије из баладе о зидању Скадра на Бојани, односе на национална осећања, каква је улога женског тела у политичкој имагинацији, како национална реторика присваја женско тело и зашто и када се у литератури мења род узидане жртве из женског у мушки, само су неке окоснице предавања које је недавно на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум у Београду одржала Татјана Алексић, професорка Универзитета Мичиген (Ан Арбор код Детроита) на Катедри за компаративну књижевност и славистику. Упоредном анализом књижевних дела писаних на Балкану током 20. века, Татјана Алексић је у предавању насловљеном „Легенда о узидавању тела: између мита и националног пројекта” говорила о непрестаној фасцинацији људском жртвом у балканској култури…

На чему се темеље савремена тумачења мотива узидавања женског тела у балканским легендама?

Нама је позната народна песма о зидању Скадра на Бојани, и само је једна од многобројних верзија које се заснивају на истом мотиву. Само у Грчкој је забележено преко 300 верзија предања, а најпознатија је балада о мосту на реци Арти; у Србији и Албанији позната је под називом Зидање Скадра. У нешто мање измењеној варијанти раширена је на читавом простору од Мађарске до Кипра. Има индикација да потиче из Индије, те да су је овамо пренели Роми. У индијској верзији се ради о смрти жене у извору воде, значи ритуал који је још донекле везан за природу и зависност људске заједнице од природних сила. У балканским верзијама, међутим, та веза је изгубљена и све говоре о жртвовању жене за један цивилизацијски подухват, подизање архитектонског здања, што се може пренети и на изградњу заједнице, односно нације. Има доста занимљивих теорија које се баве њеном интерпретацијом, од оних које жртвовање женског тела тумаче као репресију над женама у породици и друштву, до психоаналитичких. Тако Ален Дандес, циклус ноћног уништавања структуре која се подиже дању тумачи као страх од мушке импотенције која се претвара у агресивну заштиту друштвеног морала. Бранка Арсић је објашњава као резултат искључења жена из друштвене сфере које је неопходно ради прикривања хомоеротских тензија између мушких чланова друштва.

На који начин је легенда о узидавању тела повезана са националном имагинацијом?

Мени је занимљиво то што легенда двојако фигурира у националној имагинацији: као део, сада, писмене културне баштине настале у периоду процеса модернизације Европе пред крај 18. века, и изградње националне културе као основног елемента оснивања националне државе. Са друге стране, легенда говори о стварању некаквог облика људске заједнице. У књижевним делима из 20. века у којима се легенда поново јавља, она је употребљена тако да се односи на нацију какву данас познајемо. У делима аутора са Балкана легенда се јавља у донекле измењеном облику, пошто се пол жртве мења, те од женскога тела, које је основа грађевине у народној песми, жртве подухвата постају мушка тела. На пример, то је случај код Андрића, у роману „На Дрини ћуприја” који је нашој публици најпознатији, али и код албанског писца Исмаила Кадареа у роману Мост са три лука из 1978, где је жртва мушкарац који је убијен од стране градитељске компаније чији профитабилни подухват ремети, или грчког аутора Ариса Факиноса, који у роману Сан градитеља Никите из 1999. за жртву има архитекту моста који сам себе диже у ваздух са мостом који је конструисао.

Зашто се и у којем тренутку мења род жртве од жене ка мушкарцу?

То питање покушавам да повежем са периодом стварања модерне нације у Европи и на Балкану када наративи узидавања женског тела, присутни одвајкада, напрасно нестају и бивају замењени књижевношћу која у основе градитељског подухвата поставља мушко тело које постаје жртва историје. Овај преокрет се унеколико поклапа са периодом Првог светског рата, прекретнице за нове политичке и интелектуалне идеје која је, пре свега, потпуно променила друштвени и економски изглед Европе. Први светски рат користи нове начине ратовања, између осталог и ровове, који постају још један нови начин „сахрањивања” живих тела. Штавише, преокрет дискурса креће се од изградње нације, у којем је женско тело имало симболичну улогу, ка дискурсу инвазије или одбране нације које масовно уништава, углавном мушке, животе. Занимљиво је што је неко од присутних на предавању приметио да је жена, која се жртвује у народној песми, индивидуа коју знамо по имену, док стварне жртве историје, као и осталих модернизацијских подухвата, не обележавамо на тако достојанствен начин, већ квантитативно. Важно је само колико је људи страдало, али не и ко и шта су они били.

Какву је функцију током српске историје женско тело имало у политичкој имагинацији и како национална реторика присваја женско тело?

Током историје уопште, женско тело има посебну функцију у националној имагинацији која се не поклапа са стварном улогом коју јој је друштво наменило. Наша традиција је опевала мајку Јевросиму, мајку Југовића, Косовку девојку. Жена је подигнута на пиједестал као симбол значајан за оснивање и одржавање друштвене заједнице, али при том има малу или никакву реалну улогу у функционисању те заједнице. Она је мајка, родитељка, супруга или ћерка, и све улоге које испуњава су везане за домен куће и породице.

Женским телом се манипулише и у периоду мирнодопске политике у свим друштвима – такви су закони који регулишу питање абортуса, који искључује право да жена одлучује о своме телу, већ је оно увек Ñјавно тело” којим се бави шира јавност. Има и отворено расистичких закона који селективно подстичу рађање једне, пожељне, популације, а обесхрабрују раст непожељне. Свако питање нације и популације је, у крајњем случају, проблем регулисања женског тела.

У рату се над женским телом врши посебан облик насиља који није уперен ка жени као појединцу, већ као телу које има симболичну вредност за непријатељску страну. Женско тело је у том случају само преносилац поруке коју један зараћени табор шаље другоме, и мало или никако не сагледава жену нити као биће нити као непријатеља самог по себи. Масовна силовања која се чине у рату, и која су обележила и наше последње ратове у Босни и Хрватској, језив су пример примене таквог односа према женама.

Шта је карактеристично за митологију која је владала овим просторима последњих деценија?

О томе је много писано и код нас и другде, увек уз покушај да се ратно лудило, које је само по себи ирационално, стави у контекст неке митологије која влада овдашњим простором. Митологије нити су својствене искључиво нашим просторима, нити смо ми нешто више уплетени у егзистенцију која се заснива на митолошком више од других народа. Проблем је у томе што смо ми у то време били у фокусу светске јавности која нас је дисекцирала са намером да истакне управо тај ирационални аспект, не желећи да га тражи код себе. Митологије се оживљавају свуда и кад год је то потребно јер су моћно средство за манипулацију масама и освајање политичке моћи. Традиција је врло еластична, без обзира што смо склони да верујемо да је нешто одвајкада постојало у том истом облику у коме је дошло до нас. Наше памћење је кратко и углавном не примећујемо и не преиспитујемо промене у "тексту" у кратком периоду, а камоли на дуже време.