U Palati Kantakuzino, jednoj od najlepših građevina Bukurešta, u kojoj je smešten muzej Đorđa Eneskua, izložena je fotografija jedne seoske kuće, usamljene i zarasle u zelenilo. To je mesto rođenja velikog kompozitora u gradiću Liveni, oblasti Botašani. Dečak iz malog rumunskog mesta na severu zemlje sa dvanaest godina je već dao svoj prvi koncert u Beču kao violinista, a sa šesnaest prikazao svoje prve kompozicije na koncertu u Parizu.

Danas je kompozitor Enesku (1881–1955) rumunska nacionalna ikona broj jedan, i to ne samo muzička. „Jugoistočna Evropa nema danas festival kakav je u Bukureštu. Tokom 28 dana imaćemo 175 različitih događaja, koji su svi ujedinjeni pod imenom: Đorđe Enesku.” Ovo je rekao umetnički direktor Festivala „Đorđe Enesku” Joan Holender, a te reči prenela je sva štampa, domaća i inostrana. I premijer Rumunije Emil Bok dao je svoj doprinos podizanju lestvice nacionalnog Enesku ponosa. U programskoj knjižici festivala napisao je: „Ništa ne može da bolje posluži dobrom imenu zemlje nego kada svoje sopstvene genije postavite u panteon svetske umetnosti.”

Da se premijer nije šalio govore i brojevi. Festival „Đorđe Enesku” državu Rumuniju košta osam miliona evra. A šta dobija država zauzvrat? Dobija, malo je reći veliki, dobija grandiozni festival koji se približava najvećim (i najskupljim i najprestižnijim) poput onog u Salcburgu, dobija veoma važan prestiž na kulturnoj mapi Evrope i – vrlo konkretno i opipljivo – vraća uložena sredstva kroz isplativ kulturni turizam.

Na Festivalu „Đorđe Enesku” nastupiće ove godine ansambli poput Il Đardino armonika, Muzičara iz Luvra, Svingl Singersa, Bah kolegijuma iz Minhena, baleta iz Monte Karla, solisti: Marta Argerič, Vladimir Aškenazi, Rudolf Buhbinder, Danijela Desi, Bari Daglas, Kristijan Tetklaf, Jo Jo Ma, Hajnrih Šif, Murai Peraija, Nikolaj Cnajder, orkestri filharmonija, Orkestar iz Sankt Peterburga, Orkestar Francuskog radija, Kraljevska londonska filharmonija… i tako 185 puta, dakle, čitava vojska najgromoglasnijih imena svetske muzičke scene. 

Festival „Đorđe Enesku” je podeljen na nekoliko tematskih linija koje se tokom četiri nedelje prepliću: jedno je serija kocerata pod nazivom Savremeno rumunsko muzičko stvaralaštvo, posle koga slede Enesku i njegovi savremenici, Veliki orkestri, Kamerna muzika, Opera i balet, Ponoćni koncerti i na kraju Klasična muzika u džez aranžmanima.

Festival je otvoren ikoničnom operom „Edip” Đorđa Eneskua, ove godine u novoj inscenaciji i koprodukciji sa Teatrom Kapitol iz Tuluza. Prva nedelja festivala protekla je u znaku savremene muzike. Program pod nazivom Savremeno rumunsko muzičko stvaralaštvo predložila je Unija kompozitora Rumunije, a izbor Oktavijana Nemeskua i Irine Odagesku-Tutuijanu sadržao je bezmalo 100 kompozicija rumunskih autora nastalih uglavnom tokom druge polovine 20. veka. Selektorski dvojac prednost je dao savremenom, netradicionalističkom stvaralačkom izrazu rumunske muzike. Izbor dela svedočio je o upornom i otpornom prisustvu svih novih tendencija i pravaca u muzičkoj praksi Rumunije, čak u periodu kada je to bilo teško i kada se to manje očekivalo, svedočio je o istraživanju avangardnih tendencija tokom šezdesetih i sedamdesetih, o istraživanju u okviru modernističkih pravaca, o prisustvu postmoderne, muzičkog teatra, o korišćenju elektronske i kompjuterske tehnologije…  Drugačiji ambijent, slušalački i izvođački, stvorio se prilikom nastupa dva hora (iz Bukurešta i Ploeštija) kada se moglo videti i drugo, ono tradicionalnije lice rumunskog stvaralaštva.

Ono što mnoge rumunske kompozitore obe orijentacije ujedinjuje to je element nečeg „domaćeg” uočljiv u samoj muzičkoj supstanci, bilo da je reč o dalekom odjekivanju folklornog elementa utkanog u nove muzičke formule, o upotrebi poezije značajnih rumunskih pesnika (Emineskua, na pr.) ili o programskim reminiscencijama na druge rumunske stvaraoce (u kompoziciji „Kora” Mihaja Moldovana „čuju” se Brankušijeve skulpture). Izvesna religiozna nit mogla se uočiti u izvesnom broju dela: nekad kao posebna orkestarska boja (klepalo kao udaraljka), nekad kroz pozivanja na gregorijanski koral ili citiranje vizantijskog napeva (u delu Nikolaea Teodoreanua) ili kroz sam naslov („Vizantija posle Vizantije” Teodora Grigorijua).    

Na binu neoklasičnog Ateneuma, koji formiraju mermer, zlato, somot, neoklasične figure, gigantska istorijska freska oko sale, crveno-zlatna zavesa, anđeli zlatnih kosa, pojava ansambla udaraljki ili ansambl muzičkog teatra unosio je izvestan „nered” i narušavao sklad. Kada su se pojavile žice i kablovi, otvoreni koferi, držači i stalci za instrumente, osetilo se nešto od one specifične kreativne destrukcije, nešto od pobune i prkosa koje sa sobom nosi savremena umetnost.

Koncerti serije Savremeno rumunsko stvaralaštvo počinjali su popodne, a završavali se u ponoć. Ipak, broj publike je bio zavidan, baš kao i broj muzičkih ansambala koji se tokom sedam dana smenjivao na sceni,a koji se zovu Prokontemporanijea, Game, Profil, Arhenus, Hiperion– da navedemo samo neke. Osim orkestra Nacionalne opere, u ovoj seriji koncerata učestvovalasu još dva od osamnaest filharmonijskih orkestara koliko ih je ukupno u Rumuniji, „Transilvanija” iz Kluža i „Moldova“ iz Jašija. Izvođači sa cele generacijske skale imali su poštovanje publike baš kao i kompozitori među kojima neka budu spomenuti samo Oktavijan Nemesku, Kostin Mirčeanu, Dan Dediju ili Doina Rotaru.