У Палати Кантакузино, једној од најлепших грађевина Букурешта, у којој је смештен музеј Ђорђа Енескуа, изложена је фотографија једне сеоске куће, усамљене и зарасле у зеленило. То је место рођења великог композитора у градићу Ливени, области Боташани. Дечак из малог румунског места на северу земље са дванаест година је већ дао свој први концерт у Бечу као виолиниста, а са шеснаест приказао своје прве композиције на концерту у Паризу.

Данас је композитор Енеску (1881–1955) румунска национална икона број један, и то не само музичка. „Југоисточна Европа нема данас фестивал какав је у Букурешту. Током 28 дана имаћемо 175 различитих догађаја, који су сви уједињени под именом: Ђорђе Енеску.” Ово је рекао уметнички директор Фестивала „Ђорђе Енеску” Јоан Холендер, а те речи пренела је сва штампа, домаћа и инострана. И премијер Румуније Емил Бок дао је свој допринос подизању лествице националног Енеску поноса. У програмској књижици фестивала написао је: „Ништа не може да боље послужи добром имену земље него када своје сопствене геније поставите у пантеон светске уметности.”

Да се премијер није шалио говоре и бројеви. Фестивал „Ђорђе Енеску” државу Румунију кошта осам милиона евра. А шта добија држава заузврат? Добија, мало је рећи велики, добија грандиозни фестивал који се приближава највећим (и најскупљим и најпрестижнијим) попут оног у Салцбургу, добија веома важан престиж на културној мапи Европе и – врло конкретно и опипљиво – враћа уложена средства кроз исплатив културни туризам.

На Фестивалу „Ђорђе Енеску” наступиће ове године ансамбли попут Ил Ђардино армоника, Музичара из Лувра, Свингл Сингерса, Бах колегијума из Минхена, балета из Монте Карла, солисти: Марта Аргерич, Владимир Ашкенази, Рудолф Бухбиндер, Данијела Деси, Бари Даглас, Кристијан Тетклаф, Јо Јо Ма, Хајнрих Шиф, Мураи Пераија, Николај Цнајдер, оркестри филхармонија, Оркестар из Санкт Петербурга, Оркестар Француског радија, Краљевска лондонска филхармонија… и тако 185 пута, дакле, читава војска најгромогласнијих имена светске музичке сцене. 

Фестивал „Ђорђе Енеску” је подељен на неколико тематских линија које се током четири недеље преплићу: једно је серија коцерата под називом Савремено румунско музичко стваралаштво, после кога следе Енеску и његови савременици, Велики оркестри, Камерна музика, Опера и балет, Поноћни концерти и на крају Класична музика у џез аранжманима.

Фестивал је отворен иконичном опером „Едип” Ђорђа Енескуа, ове године у новој инсценацији и копродукцији са Театром Капитол из Тулуза. Прва недеља фестивала протекла је у знаку савремене музике. Програм под називом Савремено румунско музичко стваралаштво предложила је Унија композитора Румуније, а избор Октавијана Немескуа и Ирине Одагеску-Тутуијану садржао је безмало 100 композиција румунских аутора насталих углавном током друге половине 20. века. Селекторски двојац предност је дао савременом, нетрадиционалистичком стваралачком изразу румунске музике. Избор дела сведочио је о упорном и отпорном присуству свих нових тенденција и праваца у музичкој пракси Румуније, чак у периоду када је то било тешко и када се то мање очекивало, сведочио је о истраживању авангардних тенденција током шездесетих и седамдесетих, о истраживању у оквиру модернистичких праваца, о присуству постмодерне, музичког театра, о коришћењу електронске и компјутерске технологије…  Другачији амбијент, слушалачки и извођачки, створио се приликом наступа два хора (из Букурешта и Плоештија) када се могло видети и друго, оно традиционалније лице румунског стваралаштва.

Оно што многе румунске композиторе обе оријентације уједињује то је елемент нечег „домаћег” уочљив у самој музичкој супстанци, било да је реч о далеком одјекивању фолклорног елемента утканог у нове музичке формуле, о употреби поезије значајних румунских песника (Еминескуа, на пр.) или о програмским реминисценцијама на друге румунске ствараоце (у композицији „Кора” Михаја Молдована „чују” се Бранкушијеве скулптуре). Извесна религиозна нит могла се уочити у извесном броју дела: некад као посебна оркестарска боја (клепало као удараљка), некад кроз позивања на грегоријански корал или цитирање византијског напева (у делу Николаеа Теодореануа) или кроз сам наслов („Византија после Византије” Теодора Григоријуа).    

На бину неокласичног Атенеума, који формирају мермер, злато, сомот, неокласичне фигуре, гигантска историјска фреска око сале, црвено-златна завеса, анђели златних коса, појава ансамбла удараљки или ансамбл музичког театра уносио је известан „неред” и нарушавао склад. Када су се појавиле жице и каблови, отворени кофери, држачи и сталци за инструменте, осетило се нешто од оне специфичне креативне деструкције, нешто од побуне и пркоса које са собом носи савремена уметност.

Концерти серије Савремено румунско стваралаштво почињали су поподне, а завршавали се у поноћ. Ипак, број публике је био завидан, баш као и број музичких ансамбала који се током седам дана смењивао на сцени,а који се зову Проконтемпоранијеа, Гаме, Профил, Архенус, Хиперион– да наведемо само неке. Осим оркестра Националне опере, у овој серији концерата учествоваласу још два од осамнаест филхармонијских оркестара колико их је укупно у Румунији, „Трансилванија” из Клужа и „Молдова“ из Јашија. Извођачи са целе генерацијске скале имали су поштовање публике баш као и композитори међу којима нека буду споменути само Октавијан Немеску, Костин Мирчеану, Дан Дедију или Доина Ротару.