Izložba pod nazivom „Srbija: često postavljana pitanja” ili u originalu „FAQ Serbia: Frequently Asked Questions” otvorena je u galeriji Austrijskog kulturnog foruma u Njujorku. Na izložbi su predstavljeni radovi umetnika iz Srbije, Austrije, Rumunije, Turske, Velike Britanije, Albanije, Hrvatske, Slovenije i Grčke. Među umetnicima su Biljana Đurđević, Milica Tomić, Uroš Đurić, Zoran Todorović, Raša Todosijević, Katarina Zdjelar, Darinka Pop Mitić, beogradski Kunsthistoriches mauzoleum (projekat poznat sa prošlogodišnjeg Oktobarskog salona), Johana Kandl, Paul Albert Lajtner, Ahmet Ogut, Dan Perzovski, Anri Sala, Valter Stajnaher i Stefanos Civopulos. Kustosi izložbe su Branislav Dimitrijević i Andreas Štadler.

„Suočeni sa sterotipovima koji su godinama u medijima, posebno u Americi, stvarani o Srbiji, ovom izložbom pružamo američkoj javnosti mogućnost da se takve predrasude preispitaju, objašnjava naš sagovornik Branislav Dimitrijević. „Izložba se zove „Serbia: Frequently Asked Questions” („Srbija: često postavljana pitanja”), a skraćeno „FAQ Serbia”. FAQ je usvojena skraćenica za navedeni termin i izgovara se „ef-ej-kju”.

Američka javnost zapravo veoma malo zna o Srbiji (ali i o čitavoj Evropi osim najvećih zemalja), a savremene, kritičke umetničke prakse nude značajan kanal za otvaranje komunikacije. Posebno zato što se radi o vrhunskim umetničkim ostvarenjima, a Njujork je posebno poznat po tome što ima „njuh” za nešto što je za njih novo, a opet odgovara visokim standardima koji su ovde uspostavljeni. Imam utisak da postoji sve veća radoznalost za umetnost iz Srbije, i prilika da imamo ovakvu izložbu na Petoj aveniji jeste jedinstvena. Poziv koji sam dobio jeste rezultat ovakve znatiželje i osećaja nedostatka adekvatnog impulsa da se promene neki prethodno formirani utisci. Kvalitetna ali i kritički reflektivna umetnost ima potencijal za ovo jer je u prirodi savremene umetnosti da ne nudi lake odgovore i jednostavna značenja.

Pored srpskih umetnika, opredelili ste se i za umetnike iz regiona. Tu je i Albanac Anri Sala. Čime je rukovođen ovaj izbor?

Radovi se na različite načine i u različitim medijima bave situacijom u Srbiji, međunarodnim okolnostima ratova u Jugoslaviji, kao i kritičkim pristupima prema stereotipima koji su o Srbiji nastali upravo kao posledica tih ratova. Radi se pre svega o otvorenom preispitivanju kulturnih, političkih i ekonomskih logika koje su dovele do ovako složene situacije. Izložba ne pristupa „srpskom slučaju“ kao izolovanom i specifičnom već kao simptomu međuzavisnih procesa globalizacije i etničke partikularizacije. Izložba se upravo bavi univerzalnostima nekih pitanja koja su, iako karakteristična za srpsko društvo, zapravo refleksije globalnih političkih, ekonomskih i kulturnih okolnosti u kojima aktivno deluju i savremenu umetnici.

Umetnici nisu birani po nacionalnosti niti se radi samo o umetnicima iz regiona (osim što sam nastojao da polovina umetnika na izložbi budu iz Srbije) već po tome koliko su u svom radu osetljivi, promućurni i specifični u odnosu na pitanja koja se na izložbi postavljaju. Rad Anrija Sale jedan je od ključnih radova u ovom kontekstu i bavi se NATO bombardovanjem Srbije 1999. Taj rad je pokazan u Beogradu na izložbi „Situated Self” u MSU 2005, i zapravo je snimak jednog našeg sugrađanina koji besprekorno svojim glasom imitira zloglasni zvuk raketa „tomahavk” koje su padale po našim glavama.

Dan Perzovski: "Landing"

Naš cilj je da uputimo američku javnost, kao i bilo koju javnost uključujući i našu, na činjenicu da je jedino kritički odnos prema vlastitoj zajednici i prema ponekad kobnoj imaginarnosti svakog identiteta, put ka društvenom sazrevanju. Svako društvo ima svoje traumatične istorijske odgovornosti, ali su uglavnom društveni mehanizmi baždareni tako da se ova pitanja pometu pod tepih. S druge strane, nikako ne treba zapasti u neku moralizatorsku samokritiku već stvari postaviti u relacije. Na primer u relacije s onom kritičkom umetnošću u Americi koja tek ima mnogo šta da kaže o načinima na koje je američka intervencionistička i arogantna spoljna politika prouzrokovala da se i američka kultura tumači u takvim okvirima.

Otuda je univerzalnost naše pozicije relevantna, jer ovde se ne radi o kritici Amerike, Srbije ili Austrije kao tri zemlje koje su u ovom projektu simbolički involvirane i koje sve nose težak teret stereotipnog posmatranja. Upravo obrnuto, mi se postavljamo nasuprot ovakvim nacionalnim predrasudama, i uspostavljamo kritičku i umetnički relevantnu oštricu prema svima zajedničkim fenomenima koji su doveli do globalne krize. Na primer, rat u Jugoslaviji nije bio tek obračun nekih zavađenih balkanskih plemena koji bi stalno da se pokolju, već i pravo lice globalnog neoliberalnog kapitalizma, jer, zar ne počinje rat u samom momentu započinjanja tranzicije sa socijalističkog na kapitalistički sistem u SFRJ? Rat se ponovo pokazao ključnim za odlučujući proces „prvobitne akumulacije kapitala”.

Ovde bih i tražio razlog zbog koga ovu izložbu nije finansijski podržala srpska država (iako se, da podvučem, radi o umetničkoj promociji Srbije bez presedana u SAD). Ne mislim da se radi o nekom konkretnom otporu već o činjenici da s postojećim državnim budžetom zemlje u kojoj ne rade fabrike, za kulturu nema mnogo sluha. To je svakako porazno, ali umesto da prazno lamentiramo moramo pronaći alternativna rešenja, a Amerika je za ovo i uputan primer. Jer njihov sistem je toliko različit od našeg, a i čitavog evropskog sistema. Tamo čak ne postoji ni ministarstvo kulture pa je ipak umetnička produkcija na zavidnom nivou, a privatna ulaganja u kulturu su veća nego bilo gde drugde. Naravno, ovo poređenje je nezahvalno, ali, verujte mi, u proseku sam na njujorškim ulicama video manje novih modela luksuznih automobila nego u siromašnom Beogradu.

Ahmet Ogut: "This Area is..."

Da, ako mislite na izložbu „O normalnosti”, ona je bila tada predstavljena u Vašingtonu u Kacen art centru. To je bio projekat Muzeja savremene umetnosti i kustos je bio Dejan Sretenović. Radilo se o obimnom „prologu” i izložbi koju sada radimo jer je predstavljena umetnost u Srbiji tokom devedesetih. Izložba je dobila odlične kritike uključujući i duži tekst u „Vašington postu”. Takođe, bitni su i drugi nastupi, kao što je i onaj na venecijanskom bijenalu prošle godine s projektima Zorana Todorovića i Katarine Zdjelar, koji je i bio neposredan povod za poziv koji sam dobio od njujorškog ACF-a.

Podsetiću vas da je kritičar „Njujork tajmsa” tada izdvojio srpski paviljon među tri najbolja na celom bijenalu. Taj trend se nastavlja i ove godine na Bijenalu arhitekture izvrsnim projektom grupe Škart i komesara Jovana Mitrovića.

Naravno, ono zbog čega se ovakve izložbe rade jeste pre svega podrška umetnicima da njihov rad bude učinjen vidljivijim, i to na ovako značajnoj kulturnoj sceni kakva je njujorška. Mnogi umetnici odavde već uveliko izlažu po najprestižnijim muzejskim i galerijskim prostorima u svetu. To da je vizuelna umetnost najmanje javno i finansijski podržavan umetnički izraz u našoj zemlji, govori samo u prilog izuzetnosti tih umetnika.

S druge strane, svaka izložba treba i da ispriča neku priču, a ne da bude revija, jer samo u adekvatnom kontekstu različiti radovi na izložbi mogu jedan drugog da nadopune. Tako se od učesnika na izložbi stvara zajednica u konverzaciji. A izložba onda dalje posreduje tu konverzaciju publici, koja treba da bude dovoljno isprovocirana da zauzme svoj stav i svoje mesto u ovom razgovoru.