Добро је учити од деце

Душко Радовић је истицао да деца лепо говоре док не почну да имитирају одрасле, а да је то заиста тако потврдило је и истраживање психолога Загорке и Томислава Поповића, јединствено вероватно и у светским оквирима. Уз помоћ групе ентузијаста, учитеља, васпитача и педагога брачни пар Поповић је запловио у јединствен подухват на крају којег је прикупио више од педесет хиљада дечјих израза, дефиниција и објашњења, од којих су направили „Дечји речник” са 7.500 објашњења, која илуструју дечје схватање, често потпуно различитог од оног које имају одрасли.

Док старији говоре са пуно фраза, користе туђице и тамо где не би требало, уместо лепих српских речи више воле да буду „ин” и прекомерном употребом енглеских речи задовоље своје снобовске потребе, језик деце, показало се, одише лепотом, искреношћу и изворним говором.

Када би одрасли слушали шта им деца говоре знали би, рецимо, како пријатељ није само блиска особа која ти позајмљује новац или се нађе у невољи него и „онај с ким си и кад ниси”. Да је богаташ „онај што има и оно што му није потребно”, па зато „он и није богат човек”. Да „врба често има тужне гране” и да цвеће не треба брати „него са њим причати, па ће лепше да цвета и мирише”. Да је алиментација „кад тата даје мами паре зато што су се развели”, па је тако скупље живети, и „казна што нас тата и мама не воле заједно”. Да ти је знање „у школи потребно за оцену, а у животу да си паметан”. Да је „леп ко уписан не само онај што се налицкао, већ и човек који лепо говори и слаже речи као цигле када се зида најлепша кућа”, да су говор и разговор „оно што људе разликује”.

Ризница за проучавање

– Овом књигом добили смо, сакупљен на једном месту, читав речнички фонд деце предшколског и млађег школског узраста, при чему је посебан нагласак стављен на речи које нису школског карактера, али имају животну и практичну вредност. Прикупљена и обрађена дечја објашњења представљају праву ризницу за све који се баве децом и детињством из различитих разлога, за психологе и педагоге, лингвисте, дечје песнике и антропологе, заправо све оне који могу да завире у тајне дечје душе, а можда и да се подсете сопственог детињства – каже педагог др Емил Каменов.

Све је почело још средином шездесетих година када је Томислав Поповић као студент учио ђаке у једном селу код Брчког. Разговарали су о разним стварима па се повела и прича о томе шта значи реч шкрипац. Поповић је прозвао и једног старијег ученика из четвртог разреда, а овај је сав важан, бистрим очима погледао у учитеља па у млађу децу која су га дочекала у стојећем ставу и мудро прозборио: „Шкрипац је, учитељу, оно у шта сте ви запали када сте ту реч хтели овој деци да објасните.”

– Његов одговор сам записао у свешчицу и тако је временом настајала богата документација, коју је касније значајно обогатила моја супруга Загорка, још ревноснија у бележењу, прикупљању и сређивању колекције дечјих бисера – каже коаутор „Дечјег речника”.

Томислав је школски психолог, са специјализацијом психологије маркетинга и до 2001. године радио је у Заводу за издавање уџбеника, где је уредио више од 500 наслова и написао седам књига из различитих области . Када је отишао у пензију он и супруга, такође школски психолог, наставили су рад на „Дечјем речнику”.

– Ми нисмо пропитивали и проверавали дечје знање, како се то најчешће чини у школи или на тесту, него смо их ставили у ситуацију да као старији другови објасне млађима шта значе одређени појмови. То их је ослободило притиска који ђаци имају кад одговарају за оцену, па су објашњења била врло интересантна и креативна. Сарађивали смо са учитељима, педагозима, директорима школама, учитељима, само последњих година у анкети је учествовало око две хиљаде деце, у овај пројекат укључили су се и и ученици основних школа из Батајнице, Београда, Липолиста, Винче, Зворника...

– Онда смо замолили једног ученика трећег разреда основне школе „Степа Степановић” из Липолиста да изврши редактуру, тако да ниједно слово није дело одрасле особе; одрасли су само записивали и слушали – наставља Поповић,   

Дружење са децом и њиховим лепим речима трајало је годинама и записано је само оно најлепше. Али и најтачније, најоригиналније, најмудрије и највеселије. Уживање је било обострано и потврдило речи које је шестогодишњи Илија још 1981. године изрекао када су га питали шта је то срећа? Одговорио је: „Срећа је бити човек.”

-----------------------------------------------------------

Умотворине

Када је Завод за издавање уџбеника објавио књигу народних умотворина по Вуку Караџићу доживео је критике да ђаци неће разумети архаични језик. 

– Штампали смо словарице и у старинској и модерној верзији и шта се показало: деца су боље разумела садржај прича на изворном српском језику јер те речи имају бољу мелодичност, то су речи које су годинама брушене. Као и старе народне песме, све што кроз време опстане вредно је – истиче Томислав Поповић.

Драгољуб Стевановић

-----------------------------------------------------------

РЕЧ ПСИХОЛОГА

Изгубљени у преводу

У данашње време, кажу језички стручњаци, психолози и педагози, људи све мање говоре, а све више ћуте. Ако и проговоримо трудимо се да ништа не кажемо, а кад проговоримо... Сори, ин, аут, бекстејџ, кежуал, фешн вик... Истраживачи су установили да деца у градовима користе свега половину речи деце са села. Док се раније фонд речи проширивао са узрастом, сада као да је обрнуто, изгледа да најлепше и најприродније говоре деца предшколског и раног школског узраста, у доба адолесценције реченице се смањују, јер све постаје „сморно смарање”, па и језик. Шта се дешава са паметном и речитом децом кад одрасту и говоре тако да ни сама себе не разумеју?

– Деца свој говор развијају под утицајем спољашње средине и на основу сопствених менталних способности. У раном детињству дете је упућено на непосредни свет у коме живи, на људе са којима има емоционални однос. Временом на говор почињу да утичу и масовни медији, телевизија, филмови, видео-игрице, супкултура. Како дете учи да говори кроз имитирање оно у свој говор уноси све више елемената супкултуре. Супкултура је често неприродна, са ограниченим фондом речи које се механички понављају тако да дечји говор уместо да се развија и буја, он се у много чему сажима и стилизује на погрешан начин, каже магистар психологије Љиљана Левков, доцент на Одељењу за педагогију и андрагогију Филозофског факултета у Београду.

Одрасли лако усвајају говор који је политички односно политикантски интониран, наставља наша саговорница. Језиком се може манипулисати да остварите оно што желите, понекад се тражи да говорите а да ништа не кажете, све зависи од система вредности који влада у друштву. Раније, док је владала писана култура и књижевност уопште, деца су имала богатији говор, данас је све у покрету, слици, акцији, речи само прати слику, оне нису више главни носилац значења.

Зато савремена култура успорава ментално сазревање и људе чини инфантилним. У Аустралији и још неким земљама покушавају да укључе најновије медије као што су на пример мобилни телефони, Интернет, у образовни процес. Код нас, нажалост, мобилни телефони се прогањају из школа, а требало би да се интегришу у образовање и школе, како би се, да тако кажем, успоставила „мирољубива коегзистенција”.  

-----------------------------------------------------------

Језик чува национални идентитет

Страх од утицаја туђица није нов, он датира и из прошлих времена, истиче мр Љиљана Левков. Та потреба да се сачува аутентичност сопственог језика била је јако изражена и у 19. веку када су се неки Срби страховито бринули како ће српски језик преживети пред навалом германизама. То је и врло разумљив страх јер је језик један од кључних елемената националног идентитета. Колико је један народ озбиљан види се и по томе колико брине и води рачуна о развоју свога језика. Некад се то погрешно разуме да се по сваку цену треба бранити од туђих речи: пробајте да се искључиво српским речима изјасните о било чему, па ћете видети колико је то тешко: семафор, авион, програм, телевизија, нису српске речи, али су нашле своје место у српском језику и нису га уништиле.

Зато и у заштити треба бити паметан и трезвен, а не фундаменталиста и букач, нисам ни за то да се око српске речи диже бодљикава жица, није то био начин на који се српски језик развијао и напредовао.

-----------------------------------------------------------

Како говоре одрасли Баш перспективне визије

***

Кад се ствар позиционира и интензивира, онда ће доћи до концентрације ресурса, латентних потенцијала и њихове апликације у евиденцији и евалуацији даљих перспективних визија!

***

Сада ће вам наш таленат извести једну нумеру из свог новог пројекта...

***

Глобални брендови су дислоцирани и перманентно су у окулусу мониторинга..

***

ТОС и Министарство економије треба да нас промовишу, а сви да се фокусирамо на проблем који је присутан на глобалном нивоу и размишљамо о начину како да из тога извучемо бенефите...

-----------------------------------------------------------

А како деца…

Анђео чува малу децу од невоља и њему се деца моле за добар сан. Свако има свог анђела.

Божји. Који припада Богу. (Мир Божји, Христос се роди.)

Бесконачност је живот. Једни се рађају, други умиру и тако довека. То је кад гледаш и не видиш крај.

Будала је онај који лупа глупости иако није глуп. Некад се исплати правити се будала, па ти одбијају на глупост.

Вређати. Када некоме намерно говориш или радиш нешто што њега погоди и што га душа заболи.

Горчина... кад си љут због неправде, а не можеш ништа, јер си мали.

Детињство. Док живиш као мали, док си дете. То је време играња. То је ово доба у коме ја живим. Сви кажу: њему је лако, он је дете и мисле да је мени лепо. Боље би било када би чули шта им ја причам и објаснили ми оно што их питам. Сигурно бих тада лакше постао човек.

Егоиста је друг који ти ништа своје не да, само мисли на себе.

Елита су најпаметнији, најбољи и најзначајнији људи, али не они који сматрају да су такви, него они који у једном народу то стварно јесу. То су они који су у нечему стварно најбољи.

Живот је све око нас. Мене мама много воли па каже да сам ја њен живот. Ја мислим да је живот оно најлепше што постоји на свету.

Зазубице. Кад ја једем, а моја другарица гледа, па ја је не понудим, а она много воли то што ја једем и ја знам да она жели да узме мало, али не тражи.

Закон је државни пропис по коме сви морају да се понашају, а ако не раде тако онда иду у затвор или плаћају казну.

Искалити. Кад си љут и бесан онда узмеш играчку па је добро упропастиш и онда си искалио љутину на њу, а можеш и на неко друго дете да се извичеш, а оно ти није криво.

Луд је онај што је био паметан па је после све побркао.

Новинар. Што пише у новинама. Некад тачно, некад измишља.

Оцрнити. Питају те за мишљење, а ти све најгоре о њему.

Пријатељ је с ким си и кад ниси.

Разочарање. То је стање када се осетиш превареним, кад си мислио да те неко воли, а онда сазнаш да те он не воли.

Тур је задњи део човека на коме седи, али и децу бију по туру, као ту најмање боли.

Чај је пиће за децу, јер не смеју да пију кафу.

Човечност. Добро, пристојно и културно понашање према свим људима.

Џакати. Кад седе и причају, без неког циља и велике важности. Каже се да су заџакале, па нико никог не разуме шта прича. Ко вране.

Џуџа је неки безвезан човек коме нико не ваља, а он је баш такав.

Шушумига. Нека девојчица која се прави таква, а у ствари је другачија и прави се важна.

Шпицлов. Момак који воли да се дотера и да буде симпатичан мангуп, онако „шпицаст“.