Свет је први пут сазнао за ово место 1326. године, из повеље Будимског каптола, у којој се помиње насеље подигнуто на три острва реке Бегеј, а ја сам о чарима Зрењанина, (Великог) Бечкерека или Петровграда – сва три имена припадају истој вароши – чула од свекра. Он је своје најлепше младалачко доба – пре него што ће га окупатори 1941. године послати (као још хиљаде тадашњих суграђана) у заробљенички радни логор на далеки север Немачке – провео крај те исте мирне, равничарске воде, у којој је пливао, пецао, и из чамца „безецовао” љупке шетачице на обали, погађајући која је Српкиња, која Мађарица, а која Румунка, Немица или Словакиња.

И данас лепе девојке ходају Зрењанином, уверили смо се, али пливача и пецароша више нема у самој вароши. Побегли су од загађене реке у околна излетишта и купалишта, до „Пескаре”, Ечке, Царске баре, Аде Шумице или Белог блата.

– Моја бака се још сећа да су жене некада овде захватале воду из Бегеја да скувају чорбу – прича Сања Костић из Туристичко-информативног центра Зрењанина, док са „Малог моста”, најстаријег у граду, посматрамо реку, која сад и сама личи на некакву густу, чорбасту зеленкасту смесу. Вековима су се нечистоћа и отпад изливали у Бегеј и таложили на великој „омчи” реке која је у самом центру формирала неку врсту полуострва („Мала Америка”). Проблем је донекле решен кад је та окука одсечена од главног тока и од ње настала три кифласта језера. Додуше, неки од укупно десет мостова којима се град дичио остали су „на сувом”.

Највећи и најпознатији, „Бечкеречка ћуприја” преко које је песник терао она „четир' коња дебела”, демонтиран је 1969. године и замењен бетонским, на згражање многих његових суграђана. Китњаста метална грађевина са четири куле, подигнута 1904, називана и Ајфеловим мостом – јер је пројектована у бечком атељеу славног Гистава Ајфела – данас се може видети још само на фотографијама, за разлику од његовог вршњака и брата из истог пројектантског бироа, „Малог моста”.

И некадашња синагога, коју је архитекта Леополд Баумхорн саградио 1986. године за око 1.300 Јевреја из бечкеречке енклаве, сачувана је једино на старим снимцима: срушиле су је немачке окупационе власти 1941. године.

Светлописац из жуте куће

Нестале знаменитости Бечкерека, као и још хиљаде призора са градских улица и са плодних њива, остали су забележени на снимцима сликара и славног „светлописца” Иштвана Олдала (1829–1916), чији се фотографски атеље – први те врсте на територији некадашње Југославије – налазио у неупадљивој згради од жуте цигле, са стакленим кровом, у бечкеречкој улици Народног фронта. Кућа је опстала, али је на месту атељеа сад некаква продавница.

Захваљујући Олдаловима и њиховим тадашњим колегама, наш обилазак старог градског језгра претвара се у прави истраживачки подухват, у којем на основу старих фотографија препознајемо поједине зграде, откривамо колико су сачувале некадашњи изглед и како су се „уклопиле” у модерно окружење.

Нису све једнако прошле пробу времена. Оне на велелепном Тргу слободе прави су понос Зрењанина. Посебно се истиче барокна Градска кућа, такозвана Жупанијска палата, подигнута 1820. по замисли Јосипа Фишера а дограђена 1887. године. Била је седиште локалне управе (некада Торонталске жупаније, затим Бечкеречког, па Петровградског и Зрењанинског среза, сада Скупштине општине Зрењанин) али и средиште разноврсних културних догађаја, уметничких приредби, концерата, трибина… У холу испред китњасте Велике сале, достојне да угости Бечку филхармонију, украшене радовима бечкеречког сликара Јозефа Гојгнера, налази се јединствен Пантелићев сат из 1902. године, рад чувене ливнице и сајџинице из Земуна. Његов механизам покреће казаљке на четири међусобно удаљена бројчаника, а највећи и најлепши је у богатом барокном руху од кованог гвожђа. Оригинални витражи, симболи Градске куће, који приказују Мудрост, Правду и Снагу, настрадали су 1. септембра 2003. у олуји, па се данас дивимо њиховим верним копијама.

Жупанијску палату красе и нова застава и грб Зрењанина откад је 2007. стекао статус града (поново – јер га је први пут добио 1872. године). У наставку здања је живописан парк у којем смо затекли тек неколико голубова, јединих посетилаца којима, изгледа, није сметала жега.

Шетња кроз прошлост

Трг слободе окружује још неколико добро очуваних, упечатљивих здања: катедрала Светог Ивана Непомука, позната по својим оргуљама, па Градска библиотека (некадашња култна гостионица „Код Шољома”), неоренесансна палата Стевана Буковца, Народни музеј (некада Финансијска палата) са Савременом галеријом Уметничке колоније Ечка, и Народно позориште „Тоша Јовановић” (најстарија позоришна сала у Србији), које управо слави 170. рођендан. Позориште је изграђено на месту некадашњег житног магацина, од опека срушене средњовековне градске тврђаве, новцем извесног богатог трговца који је тиме желео да привуче у Бечкерек чувену пештанску глумицу у коју је био лудо заљубљен.

Обновљени, модерни хотел „Војводина” пријатно се стопио с околином, док бетонски водоторањ болно одудара од префињене архитектуре 18. и 19. века.

Шетњу кроз прошлост настављамо дуж пешачке зоне, Улицом краља Александра Првог Карађорђевића. Сад је већ теже намах уочити градитељске драгуље старих бечкеречких неимара: неки су скривени између новоподигнутих стамбених и пословних зграда, други су сувише немарно или невешто окречени да би засијали некадашњим шармом. Ипак налазимо готово све палате које смо желели да видимо: Бенцеову, Пањијеву, Ковачеву и, нарочито, Тунерову, по оријенталним шарама познатију као Шехерезада. Међу времешне лепотице умешала се лане, ненаметљиво, и једна тек довршена: палата „Ренесанса”, тржни центар.

Скрећемо у Светосавску улицу, где је најпознатији и најстарији зрењанински православни храм (из 1746. године) Успења пресвете Богородице, или Варошка црква, са необичним звоником. Друга православна црква, „сеоска” или Граднуличка из 1777, налази се даље, изван подручја које је некада опасивала бечкеречка тврђава, одвојена од некадашње вароши рукавцима Бегеја. У порти Ваведењског храма, заштићен капом од трске, намернике дочекује пет векова стар низијски брест, дрво – запис, окићен сликама светаца и легендом о исцелитељским моћима. А код Малог моста се, свеже окречена, висока, бела и танана, уздиже Реформатска црква, из даљине неописиво подсећајући на ракету која би сваког трена могла запарати небо.

Манастир фратара пијариста претворен је, у духу просветитељства, средином 19. века у гимназију, а данас – осим што је изгубио сат са звоника и добио неколико нежељених графита – изгледа боље неко икада. Словачка евангелистичка црква из 1837. је сачувала и сат и намену, па је и данас отворена за вернике, међу којима има етничких Словака, Немаца и Мађара. Уместо дрвећа, међутим, сад је окружују – паркирани аутомобили.

Најтужнији пример запостављеног архитектонског наслеђа у Великом Бечкереку је Пинова вила. Прича казује да је ова необична кућа на ободу града, национализована после рата, дуго служила као испостава диспанзера за плућне болести – ту је све до пре десетак година био смештен рендген – а онда је испражњена и напуштена. Пинови потомци се још споре са државом око права власништва, сабласна вила убрзано пропада, а неки шерети се досетили, па на њој истакли таблу „Музеј деструкције”. Ми смо у то поверовали.

Пиво и „бициклови”

Нисмо имали прилике да Зрењанин сагледамо и из другог угла, са воде, како и приличи граду који је одувек нераскидиво повезан са својом реком. Из Бегеја су рибари вадили масне шаране и сомове; Бегејом су стизали пароброди са господом из Беча, шлепери са дрвима за фабрику намештаја Бенце, јечмом за пивару једног од највећих војвођанских богаташа Дунђерског, и сунцокретом за уљару. Ту је било изграђено и бродоградилиште, а уз реку подигнуто и монументално здање бечкеречког Суда, као и чувена пивара крај палате Дунђерски, која је већ одавно затворена. Пивница, наводно, још ради, али смо ми затекли закључана врата.

На жалост, осим пива, више нема ни многих некадашњих привредних гиганата, по којем је такође град био познат,  попут комбината „Серво Михаљ”... Све то, ипак, није умањило ни привлачност града – који иза себе има толике векове напретка, културе, добрих односа међу националним мањинама, верске толеранције и умећа угодног живота – ни труд његових житеља да ове предности очувају и у новим временима.

А кад им је тешко, кажу староседеоци, само седну на своје „бициклове” и спусте се до Бегеја. Његов спокојан ток, праћакање рибе, шум трске и лепет крила понеке чапље за трен одагнају бриге.

Александра Мијалковић

-------------------------------------------------------

Аварска кула, пет лубеница и Бечеова шума

Како је Бечкерек добио ово име, и како га је касније изгубио, сазнали смо из занимљиве, богато илустроване монографије коју је издао ТСБ „Бечкерек” (уредник Зоран Радованов, аутор текста Славко Голић). Српски, мађарски и немачки етимолози још нису успели да се сложе око порекла имена града: међу могућим тумачењима је „стражарска кула” (аварски језик), „пет лубеница” (турски), Бечеова шума (мађарски), „црквиште” (келтски), „каменита црква” (словенско – германска кованица). Префикс „Велики” је добио да би се разликовао од истоименог града у Румунији. Бечкерек је преименован у Петровград 1935. у част краља Петра Првог Карађорђевића, чији се споменик (реплика предратног, срушеног 1941) од 2006. поново налази на Тргу слободе. После Другог светског рата (1946) град добија данашње име, по народном хероју Жарку Зрењанину (који, занимљиво, нема никакве везе са овим крајем). И његова је биста, од 1954. до 1989., красила главни градски трг, да би касније била измештена на мање уочљиво место. Средином 18. века Бечкерек је краткотрајно имао и надимак који су му дали шпански досељеници: „Нова Барселона”.

-----------------------------------------------------------

На удару Турака, куге, ватре и олује

Троимени град, уплетен међу кривине Бегеја, некада давно је био неолитско насеље, у средњем веку ту је варошица коју 1403. мађарски краљ Жигмонд даје на управљање српском деспоту Стефану Лазаревићу. Почетком 16. века Бечкерек је војно утврђење опасано тврђавом. Године 1551. заузима је Мехмед паша Соколовић, и све до пред крај 17. века она остаје под влашћу Турака. Срушена је 1701. године на основу одредбе Карловачког мира. Колонизацијом Немаца у 18. веку град добија први индустријски погон за производњу пива (1745, Себастијан Крајцајзен), а 1769. и прву болницу. Две деценије касније Бечкерек погађа велика епидемија куге, а јула 1807. и страшни пожар. У 19. веку у вароши је отворена прва гимназија, штампарија Павла Плајнца, Даунова циглана, Српска читаоница, Торонталска штедионица, први парни млин, телефонска централа, железничка станица и пруга до Кикинде, а затим и до Вршца, постављен је први асфалт у граду, изграђена електрична централа и засветлеле прве уличне светиљке, а 20. век град је започео изградњом два нова гвоздена моста и, нешто касније, 1910. године, шећеране. У трећем миленијуму Зрењанин добија статус „града будућности” и нову индустријску зону у којој је прва почела с радом (2007) италијанска компанија „Помпеја”.