Градитељ у малом

Разрушено и заборављено, утврђење познато по имену Шанац Крагујевац је након три века васкрсло у свој својој лепоти, и сад се указало пред нашим очима. Баш на том месту је била „клица” Крагујевца. Ту је, на ободу мочваре, настао кад су дошли Словени, ту је било чвориште путева који су одиграли битну улогу у развоју града. Ту лежи и мотив што је Милован Луковић направио његову макету.

Наш саговорник је свој радни век провео у „Застави” као економиста. Осим професијом, био је заокупљен и сликарством, и оно га прати и данас. Историја му је пре тога била страна и далека. Тим путем повела га је истраживачка радозналост.

– За Шанац Крагујевац заинтересовао ме је аустријски војни цртеж из периода 1718–1739. године. Картографија је тада изгледала сасвим другачије, па сам полако и студиозно откривао један по један детаљ, док нисам потпуно дешифровао све објекте унутар тог утврђења. То је била огромна количина материјала. Петнаест, двадесет година сам се бавио тиме. Пошто је све било изражено у клофтерима, старој аустријској мери за запремину (одговара растегљају раширених људских руку) која је врло непрецизна, није било лако утврдити стварне димензије. Да бих доказао тачност математичког прорачуна одлучио сам да направим макету у размери 1: 1.000. Кад је све то визуелно било преда мном, схватио сам како је изгледало! – истиче са задовољством наш саговорник.

Комплетан прорачун налази се, иначе, у његовој књизи од 339 страница, опремљеној са 87 цртежа у тушу, 105 фотографија у боји, 19 географских карата, 18 вињета и шест скица.

После шанца – џамија и хамам

Макета канала Шанац Крагујевац у потпуности дочарава оно време у којем је накратко, док је следио своје надахнуће, и сам аутор живео.

(/slika2)– Градио сам објекат по објекат. Почео сам од зграде команде, потом сам направио цркву Светог ваведења, која је у време владавине Турака била џамија, затим звонару поред цркве, камени мост на Лепеници, до њега кула капију, па дрвену ћуприју на шанцу, кула капију код улаза, стражаре, карауле, палисад... Од тог наслеђа није остало ни трага. Тачан положај и место на којем се налазио овај комплекс могу се утврдити једино на основу старог моста, који је само један метар померен узводно – објашњава Милован, и додаје да је током овог подухвата не само научио историју, већ је и заволео.

После тако успешног градитељског искуства смело се упустио у нове изазове, па је, као посебне макете, „сазидао” џамију и хамам.

– За оно време Крагујевац је имао велики број становника, па су Турци градили хамаме да би се сав тај живаљ купао. Међутим, до скоро се знало само за један. За овај други, који се водом снабдевао са извора Бубањ, сазнало се тек недавно, када је грађена нова зграда „Интершпеда“. Багериста је случајно пресекао део сабирног бунара и угао уласка у котларницу. После је утврђено да под земљом постоје и друге просторије. По мојој процени, откопавање не би имало смисла, јер се хамам практично налази испод тротоара булевара који води према Краљеву. Цео његов садржај се, међутим, види на макети: корито и два казана за грејање воде, централна пријемна просторија где се чекало на ред, још две просторије за пресвлачење и одлагање одеће, благајна...

Отварају се нови послови

Да би све објекте приказао у оригиналу, како по изгледу, тако и по околном растињу, Милован је материјале узео из природе. У околини Крагујевца је пронашао камен разних боја, дробио га, ситнио и добијао жељену гранулацију, од најкрупније до праха. Цевчицу суве стабљике кукуте употребио је за ћерамиду, дебеле картоне за зидове, малтер је правио од креча, плеве и других елемената који су коришћени по старом принципу, а за амбијент око зграда послужиле су му шкољке, гранчице, маховина, жилице...

(/slika3)По свој прилици, на овоме се неће зауставити, јер се стално отварају нови „градитељски послови“. Управо завршава слику комплекса двора кнеза Милоша Обреновића и по њој намерава да уради макету. Али, не жели да да се залеће док се добро не припреми. Пошто не воли да барата полуистинама, још размишља, прикупља податке, проверава димензије... За сада је само утврдио шта би све требало да се нађе у том комплексу.

– Са леве стране Лепенице налазили су се двор кнеза Милоша, Љубичин, такозвани шарени конак, Амиџин конак или гостинлик, помоћне зграде, житнице и крива крушка на којој су завршавали преступници. На десну страну реке прелазило се преко моста, а тамо су воденица поточара, црква Светог духа са припратом и звоником, зграда скупштине, помоћне зграде, мостови на Алајбеговом, односно Ердоглијском потоку, коњушнице, воћњаци, шљивици... – набраја „неимар“, не изостављајући ниједан детаљ.

Све ово, каже с уздахом, нема смисла ако се не смести у одговарајући простор, и тако за сва времена врати у живот. Зна он која би места била права, али се плаши да се неће наћи прихватљиво решење. Где год се досад званично појавио, наиме, уписали су га у „књигу заборава“, па је дигао руке. Трачак наде је унела изложба, уприличена прошле године, уочи 21. октобра, у Шумарицама.