Јахта као ручни рад

Коначно је за Јована и Мирјану Јовановић дошло и време за уживање. Ово лето провели су на Сави и Дунаву, пловећи својом јахтом од Остружнице до Земуна, на речним таласима који умирују, и уз ветрић који расхлађује и душу и тело, далеко од усијаног асфалта. И пријатељи зову, интересују се да ли су радови завршени, а када чују да је бродић дуг осам метара и тежак тону и двеста килограма запловио, најаве се да дођу и да се провозају, да се лично увере какав је Јован мајстор.

Брод је карактеристичан и по крову који се скида – то је својеврсни кабриолет на води. Унутрашњост је урађена од трешњевог дрвета и махагонија: дневна соба, спаваћа соба, купатило, кухиња, тераса… У трупу су четири резервоара воде са више од 300 литара, 500 метара каблова, резервоар са преко сто литара бензина. Мотор је четворотактни, веома штедљив, троши два литра горива на сат.

„Нисмо још прележали све дечје болести”, кажу домаћини. Остало је да се заврши расвета, недостају и плински шпорет и фрижидер. А чим инсталирају све апарате кренуће на даља путовања, до Гроцке, Смедерева, Ђердапске клисуре.

Савска лепотица

Лепотица, као извајана, никога не оставља равнодушним у савској марини код ресторана „Стенка“, одмах поред места где се гради нови мост.

(/slika2)– Кад пролазимо поред кафића, људи нас примете, узму фотоапарат, сликају, обично ме питају где сам купио овако леп брод и пошто – прича нам поносни власник, који је заправо био једини мајстор. Помагала је понекад супруга, понеки пријатељ је навраћао када би искрсао задатак који човек не може физички сам да уради, али 99 одсто онога што чини ову јахту његових је руку дело.

Урадити цео посао и као крајњи резултат добити савршено складан брод није било нимало лако и једноставно. И требало је времена, неколико година је прошло од идеје до коначне реализације, и то не само зато што су примања брачног пара скромна, већ и зато што је Јовановић био амбициозан и желео да створи дело које ће бити јединствено.

И заиста, већ на први поглед се види да његова јахта на савској марини није од обичних пловила. Урађена је авио-технологијом, од специјалних материјала, и требало би, по процени власника, да траје много дуже од обичних јахти, да послужи за бар три до четири генерације.

Мајстор од тридесет заната

Јован Јовановић има великог дара за технику, стручњак је за телекомуникације (радни век провео је у „Политици”), а да би овај подухват у који се упустио пре више година успешно привео крају морао је да се окуша у тридесетак различитих заната. Сам је кројио труп, одређивао облик, спајао алуминијумске делове нитнама и специјалним лепком од епидуралне смоле, уводио воду, струју, правио водене резервоаре, уграђивао дрвени ентеријер...

(/slika3)– Суштина сваког успешног посла је да човек има визију. Зато сам разговарао са различитим технолозима и наутичарима који су ми преносили своја знања и саветовали ме о многим детаљима брода. Нисам имао времена за понављање, морао сам да будем вешт да урадим неке ствари које нисам никада радио пре. Чак сам провео и два дана у ЈАТ-у на обуци за авио-лимара, да бих применио неке елементе технологије која се користи у изградњи авиона.

Мрзим рђу и на аутомобилима, а на бродовима нарочито, па сам целу јахту изградио од нерђајућих материјала, брод се састоји од око хиљаду алуминијумских делова које сам спајао специјалним лепком и нитнама. Јахта је апсолутно заштићена од влаге и корозије, баш захваљујући савременим технологијама које се користе и у НАСА – каже Јовановић.

Рођен је на Дунаву, испод Бајлонијеве пијаце. Присећа се времена када је Дунав плавио овај део Београда, а вода долазила чак до Улице Ђуре Ђаковића. Старији брат је имао чамац, па је највише времена као клинац проводио на реци, одатле и љубав према чамцима и бродовима.

– Следећа жеља ми је да направим аутомобил врхунског дизајна, нешто као српски „ламборџини” или „масерати” – прича наш саговорник, док ручно рађени брод лагано и скоро нечујно плови Савом. Сада Јован прави комбинације како да набави шасију неког америчког аутомобила па да крене у посао. Много шта је већ научио…