Kao ђавоље ждрело

Откривање Бразила обично започиње из неке метрополе, или боље речено са једне од њених препуних плажа. То није чудно, будући да је обала која одваја континент од Атлантика, дуга 7.400 километара. Међутим, ко жели да му Бразил уђе под кожу, мора свакако да посети његову унутрашњост, јер тамо живе „неки други људи”, необичне животиње и биљке које расту у још увек нетакнутој природи. Тамо је слив моћног Амазона, најдуже реке на свету, затим највеће вечно зелене кишне тропске шуме, прелепи водопади Игуасу и Пантанал, највлажније подручје на свету.
Између небројаних чуда природе, на пространствима мереним хиљадама километара, на валовитим брдима и висинама са пријатном температуром, налазе се још и национални паркови, затим ужарене саване и снажне реке које се урезују у бакарноцрвену земљу.

Поезија и драматика

Један од најпознатијих и најпосећенијих националних паркова у Бразилу је онај у коме се налазе величанствени водопади Игуасу, који заједно са Викторијиним и Нијагариним, спадају у најзначајније водопаде на нашој планети. Катаратас Игуасу, су срце овог националног парка и налазе се на граници Бразила и Аргентине на 20 километара од ушћа Рио Игуасу у реку Парану. Недалеко се налази и Република Парагвај који се граничи са обе земље. Занимљиво је да се у овом делу Јужне Америке не говори о водопадима, већ о понору Игуасу, јер се до тада мирна река уз грмљавину и тутњаву обрушава у импозантни, дубоки, три километра дугачки амбис. На свом необичном путу преко водопада, Рио Игуасу савладава висинску разлику од 57. до 72. метра.

На језику Гуарана индијанаца Игуасу значи „велика вода”, а ономе коме се посрећи да их види, бива потпуно јасно због чега се баш тако зову. Као бела лепеза у прашуми, у полукругу од 2.700 метара водена маса Рио Игуасу обрушава се у дубину у великом луку преко више од 270 појединачних водопада. То је просечно 1.700 кубика воде у минути, а у шпицевима и до 7.000!

Наука овај призор од кога застаје дах, објашњава усправним ломљењем јужнобразилског базалтног платоа, али Гуарана индијанци настајање водопада везују за једну романтичну легенду.
Бука и хук водопада чују се из далека. Када се јутарња измаглица дигне изнад прашуме, на сцену ступа водена маса која бесни, кључа, гргуља, бучи, клокоће, пени, шушти, баца се надоле и издиже нагоре, док најфиније капљице као прах падају на дрвеће и цвеће, а у сусрету са сунцем претварају се у дугу. Овај јединствени призор без двоумљења, може да се опише као чиста поезија и драматика.

Призор са разгледнице

Поред многобројних водопада којима може да се приђе преко мостића и платформи, највећу пажњу привлачи дивовски водопад Гарганта дел Диабло. Водена маса Ђавољег ждрела задивљује, а пенасти облак који се ствара изнад казана амбиса његов је заштитни знак. Ђавоље ждрело је тесно да одједном прогута широки Рио Игуасу. Ту у „помоћ” узаном амбису прискачу многобројни мањи водопади са бразилске и аргентинске стране. Због специфичног положаја и каскада преко којих се обрушавају, неки од њих носе необична имена као: „Две сестре”, или „Три мускетара”.

(/slika2)

Посетиоцима Националног парка Игуасу, пружа се неколико могућности да сагледају сву лепоту овог ремек-дела природе. Границу између две државе чини Рио Игуасу, а у жељи да задовоље посетиоце, побринули су се и Бразилци и Аргентинци којима водопади припадају. До платформи које се налазе изнад самих водопада, стиже се возићем, а затим клизавим мостићима и стазама које воде кроз џунглу. Водопади могу да се посматрају и из висине, са торња или из хеликоптера који стално круже изнад њих, и из глисера који прилазе тик уз слапове.

Пре него што стигну до њих, глисери пролазе крај места на којима се снимао филм „Мисија” са Робертом де Ниром и Џеремијем Ајронсом у главним улогама. Плутајући а затим и пролазећи кроз топлу водену завесу и милионе боцкавих капљица, ова сулуда вожња глисерима, доводи посетиоце до потпуне еуфорије и подизања адреналина до тачке кључања. Са бразилске стране пружа се фантастичан поглед на панораму „као са разгледнице”, а са аргентинске са платформе која „виси” изнад Ђавољег ждрела посетилац постаје директни учесник у својеврсној представи коју изводе водопади Игуасу.

Дно ждрела се због пене не види, а кроз прозирни облак од најфинијих капљица, који се непрестано диже увис, као камиказе пиштећи пролећу ластавице. Стојећи задивљен пред воденом масом која се обрушава у Ђавоље ждрело, у року од неколико секунди посетилац бива мокар до голе коже, а да то такорећи и не примети!

Стотине хиљада година било је потребно води, блату и камењу да извајају и водопадима дају данашњи облик. Међутим, промене се и даље догађају. Неки научници чак предвиђају да ће садашња панорама за сто година нестати. Уместо бројних водопада ту ће остати само велико Ђавоље ждрело. Штета!

.................................

Легенда каже

По легенди млади ратник Кароба бежао је са својом љубљеном Наипур од змијоликог бога М Боа коме је девојка обећана. Пловили су кануом по Игуасу, кад се М Боа пробудио. У бесу узбуркао је воду тако да се више никада не смири, а од његових удараца стеновито корито се распукло. Обрушивши се у дубину, вода је за собом повукла и младе љубавнике. Змијолики бог је Наипур претворио у високу палму, а Каробу у стену коју ће за казну вода непрекидно и вечно шибати.