Мало je уметника које за годину дана више пута позову да гостује у некој престижној оперској кући, као што је каирска Опера. Ту привилегију имала је првакиња београдског Народног позоришта, мецосопран Драгана дел Монако. Већ је спаковала кофере и, колико данас, одлетеће у Египат да наступи по четврти пут.

– Каирској публици представила сам се у три наврата са три представе, улогом Амнерис у опери „Аида”, култном ремек-делу Вердија, које је и написано за отварање Суецког канала. Радује ме то што ме је њихова публика примила отвореног срца, мада сам тамо била потпуно непозната. Обострано одушевљење после два наступа крунисано је солистичким концертом, којем се на сцени придружио мој син Павле, а ових дана, такође са иностраним колегама, почињем пробе за премијеру „Кармен”, заказану за 16. март – најављује Драгана не скривајући колико јој прија третман праве диве и велике звезде за које тамо слови.

Могла је да бира

Наступајући у многим значајним светским театрима – у Венецији, Верони, Палерму, Варшави, Бону, Мадриду, Женеви, Прагу, Сеулу – остварила је све водеће улоге мецосопранског фаха: „Трубадур”, „Дон Карлос”, „Аида”, „Моћ судбине”, „Севиљски берберин”, „Вертер”, „Кармен”, „Орфеј”, „Пикова дама”, „Риголето”... За неке од њих добила је и награде за најбоља уметничка остварења, а чини се да је, ипак, поистовећују са фаталном Кармен.

– Тачно је да ме у свету највише ангажују за ту улогу, јер кажу да се ретко у једној особи споје темперамент, боја гласа, опсег и физички изглед. Можда ће звучати отужно ако кажем да лично, сваки лик који тумачим подједнако волим, али то је истина зато што сам одавно у ситуацији да могу да бирам шта певам и певам само оно што волим. Испоставило се да сам у својој каријери већ отпевала све што сам желела и сада ми преостаје да се надограђујем и да трајем – констатује уметница.

Себе није замишљала као оперску певачицу. Као мала, стално је говорила да ће бити лекар да би могла да помаже другим људима. Судбина је хтела да се бави музиком и без ње, каже, не би могла да живи, а ипак не живи само за музику.

– Уживам у опери, за мене је оперска позорница место где се и сама добро проводим. Али, остала сам потпуно на земљи и схватила да ниједна професија, ма колико била благословена, величанствена и богомдана, не може и не сме бити једини циљ живота. Све би било бесмислено да ми дани нису испуњени и оним обичним пријатним тренуцима који ми такође причињавају задовољство. Да дођем кући, уређујем дом, спремим вечеру, телефонирам пријатељима, учим са Павлом...

Жели да буде најбољи тенор

За улогу мајке се врло озбиљно и одговорно спремала.

– Одгајити дете да буде здраво, право, у мом случају је било врло компликовано, будући да нас двоје живимо сами од 1996. године. Много путујем и одвајање је обома увек тешко падало, јер смо веома везани једно за друго. Кад је остајао, увек је „ускакала” моја мама, на чему сам јој бескрајно захвална. Али, кад год је било прилике, водила сам га са собом. Много смо се мучили он и ја да бисмо били заједно. Авиони, гардероба, пробе...

Кад га је успављивала, није му певала оперске арије већ „лептирићу шаренићу” и „један мали зека”, што сад пева и својим малим сестрићима. Али, гени су – гени.

– Павле је одмалена говорио да ће бити оперски певач. Пошто је тада било врло рано да учи певање, прво је завршио нижу школу клавира, да би сада, са шеснаест, коначно уписао и соло певање у Музичкој школи „Војислав Вучковић”. Не рачунајући неке школске приредбе, недавно је имао и свој први професионални деби пред бројном публиком, када се, као специјални гост, појавио на мом целовечерњем реситалу у каирској Опери. Он страсно жели да буде на сцени и жеља му је да постане најбољи тенор на свету! – додаје наша саговорница.

– Жао ми је кад помислим који пут треба да пређе и чега ће све морати да се одрекне, а опет, ако већ има талента, а има га, немам права да га у томе спутавам. Могу само да га подржим. Често га подсећам да моја слава и дедина слава није и његова, и да он, ако нешто хоће да постигне, мора апсолутно то сам да оствари. Остаје да време покаже да ли ће тако бити, мада је прилично јасно куда све води – каже поносна мајка.

Не само музика

Драгана је потекла из професорске породице и образовање је увек било веома значајна ствар, а не само музика, и музика. Њена мама, иначе професор књижевности, сматрала је да деца треба свестрано да се образују, па то важи и за Павла.

– Павле је стипендиста приватне гимназије„Милутин Миланковић” и иде у други разред, одличан је ђак, воли стране језике и интересује га књижевност. Све стиже. Мислим да сам успела исправно да га васпитам и то сматрам својим највећим успехом – верује Драгана дел Монако.

Једино за чим жали и што у неко догледно време планира себи да надокнади јесу путовања.

– Оперски певач је заробљеник своје професије. Иако сам, такорећи, обишла цео свет, мислим да сам видела мање од просечног туристе, јер певајући велике, носеће улоге са огромном одговорношћу, клонила сам се свега што би могло да штети гласу. Дане, па и месеце на гостовањима најчешће проводим између позоришта и хотелске собе, чувам се кише, сунца, ветра, промаје, дима, климе, прашине... Али, то је мој избор. У суштини, нема горчине. Уз помоћ Бога и верујући само у добро, конце држим у својим рукама и могу рећи да живим врло леп, чак и узбудљив живот. Апсолутно сам задовољна, срећна и вољена жена – загонетна је Драгана дел Монако.

Дана Станковић

-------------------------------------------------

Сину – дедино име

– Мене и сестру мајка је сама одгајала. Тата је погинуо када сам имала само пет месеци, тако да га нисам упамтила, па је централна мушка фигура у мом животу био мој деда Павле. Њему сам обећала да ћу имати сина, да ће се звати Павле и да ће бити крштен у Саборној цркви. Мој бивши супруг је пристао на то, тако да је право име нашем сину Павле Марио дел Монако – каже.

-------------------------------------------------

Рано на спавање

Драгана врло рано леже и рано устаје. Додуше, седам сати није цик зоре, али за многе уметнике је мисаона именица. На тај начин може све да постигне. Осам сати сна јој је неопходно да одмори глас. Природу обожава, и то у летњем периоду, хладноћу, снег и лед не подноси.

Када је код куће, не шминка се и није оптерећена тиме како изгледа. Не мора да пази на килограме, јер није склона гојењу. На представи изгуби и по два-три килограма за вече, па изгубљену енергију мора да надокнади квалитетним оброком, рецимо једним добрим бифтеком. У свему, истиче наша саговорница, слуша сигнале свог тела и по њима живи.

-----------------------------------------------

Анегдота: Из базена на сцену

Приликом једне од посета Каиру, Драгана је отпевала серију представа и после тога, признаје, читав дан провела у базену и шопингу. Пошто је сутрадан требало рано да отпутује у Београд, то вече, док је представа текла, свратила је да се поздрави са екипом и са диригентом.

– Покуцала сам на врата и рекла: „Маестро, пуно успеха, надам се да се видимо брзо.” Окренула се и – отишла. Кад, маестро у грашкама зноја трчи за мном и каже: „Видимо се брже него што сте мислили.” Њихова Амнерис је пала у несвест у гардероби, пре него што је изашла да отпева онај најстрашнији четврти чин. Убеђивао ме је да изађем на сцену и завршим представу коју је, иначе, преносила телевизија. Није ми било свеједно, читав дан сам била на сунцу, ништа нисам јела и плашила сам се да не покварим феноменалан утисак који сам оставила својим ранијим наступом. Ипак, попила сам чај са доста шећера да повратим енергију, пошто није било времена да се пресвучем у костим, пребацили су ми црну гурабију преко фармерки и изашла сам на сцену. Наравно, доживела сам овације и тако спасла представу. Сутрадан је освануо наслов у каирској штампи – „Из базена на сцену”. Тада сам апсолутно побрала све њихове симпатије.