Цркве Пеђе Ристића налазе се скоро свуда где и Срби, од Аустралије до Канаде. Доајен међу београдским архитектама реконструисао је или осмислио око 90 сакралних објеката, толико да их је на једном месту тешко и побројати. Наравно, највише их је у Србији и на просторима бивше Југославије, али је у рату почетком деведесетих уништено 14 његових цркава.

Има доста куриозитета везаних за живот и дело архитекте Ристића, а један од њих је да је удружење „Победа” које је деценијама обилазило Сутјеску, Неретву и остала партизанска светилишта, од распада Југославије променило туристички програм и прешло на походе цркава које је пројектовао „Исус”, односно Пеђа Ристић који је због своје мршавости, па и ексцентричности добио тај надимак још 1945. године.

Ускоро ће настати још једно одредиште, примамљиво за ходочаснике, поред језера Палић где је у завршној фази изградња цркве посвећене светом пророку Илији.

Изградњу ове цркве покренуо је бивши међународни фудбалски судија и фудбалер Партизана, Вележа и Спартака Зоран Арсић, садашњи председник Фудбалског савеза Суботице. Занимљиво је да је Арсић, уз савете архитеката, сам пројектовао ову цркву и уложио у њену изградњу доста свог новца, поред прилога верника и помоћи републичког Министарства вера и покрајинских институција. На цркви су, по прецизном прорачуну физичара, на висини од 47 метара постављена звона тешка пет тона како би се чула до Суботице и Хоргоша, јер је ктиторова жеља била да ојача посусталу православну конфесију на крајњем северу Србије.

У изјави за „Политикин Магазин” Зоран Арсић је нагласио да му је посебно драго што је успео да за свој пројекат придобије и Пеђу Ристића, како каже, легенду црквене архитектуре и једног од највећих мајстора пројектовања.

Ристић је у духу мађарске сецесије, којом се одликује палићка архитектура, а при томе је, како сам архитекта наглашава, врло блиска старословенској архитектури, урадио пројекат улазне капије са пирговима, продавницом свећа, малом црквицом и резиденцијом за владику бачког Иринеја. Пројекат, како сазнајемо, треба ускоро да добије потребне дозволе за почетак изградње.

Ристићева животна прича једва да би стала и у роман, пореклом је из грађанске породице са Сењака, отац Петар, машински инжењер, после Другог светског рата провео је шест и по година на робији уз конфискацију куће, а и он је због пркоса комунистичком режиму често затваран.

Бавио се скоро свим спортовима изузев онима који се играју лоптом, био је на путу да као веслач оде на Олимпијске игре, био је првак државе у прсном пливању и тих послератних година чекајући да се врате „наши”, школовао се, радио на градилиштима и живео у кућици на дрвету коју је саградио на Ади Циганлији, затим је код брода „Стенка” саградио другу (власт је срушила јер се ту окупљала „класно несвесна” омладина), а последњу на Ади Међици. Целог живота радио је као слободан уметник, изван „друштвеног сектора” а за цркве се одлучио као вид личне борбе против тадашњег комунистичког система.  

Његов дипломски рад 1956. године изазвао је скандал на универзитету јер је комисији представио да је пројектовао концертну салу, али је свима било јасно да је то била црква са које је скинуо крст. Уз то му је организација Народна омладина „напаковала” да је употребио тајне војне материјале, реч је о данас широко распрострањеном силикону за који је сазнао из „Политикиног Забавника”. Овај лист је објавио причу о америчкој војсци која је на Исланду правила аеродром, а због ниских температура и мразева користила силикон за лепљење бетонских плоча. И тако је Пеђа Ристић дошао на идеју да за свој рад употреби силикон, који га је уместо на листу академских грађана могао одвести у затвор, што му истина, не би било први пут.

– Ништа у школи нисам научио ако то већ раније нисам знао – каже Пеђа Ристић.

Пројектујући цркве борио се за ауторска права, ретко се дешавало да грађевинари или црквени људи нешто не измене, макар из чисте сујете. Дешавало му се да га црквени одбор отера са градилишта, поруши ободни зид или надогради нешто што није планирано. Догађало се и да се неки члан црквеног одбора приказује јавности као аутор пројекта, јер зидање је, истиче, велика страст, па би многи да у томе да уживају, а прави аутори само сметају.

Упркос томе Пеђа Ристић, по мајчиној линији трећа генерација дипломираних архитеката, не само да истрајава у свом послу већ са пуно ентузијазма прави нове планове и увелико користи компјутерску технологију не само за пројектовање преко Гугла него и за надгледање радова, а у томе има и велику помоћ свог ортака. Слободни уметник одлучио је да се удружи и то са својим сином Савом, који наставља лозу дипломираних архитеката. Сава је четврта генерација, а и унуци расту...

Драгољуб Стевановић

--------------------------------------------

Архитектура у генима

Пеђа Ристић је рођен у Београду 1931. године. Отац Петар био је машински инжењер, рођен у Јагодини, а мајка Марија је из Арада, рођена Табаковић, пореклом из Билеће. Ожењен је Милицом, рођеном Мирић, и има троје деце, ћерке Катарину и Еву и сина Саву, који га, како воли да нагласи, не само наслеђује већ и превазилази.

У дипломском раду развио је оригиналну теорију акустике засновану на математичкој теорији скупова па су све његове цркве врло акустичне. Докторирао је у Грацу 1980. године са тезом „Реконструкција преисторијске архитектуре Лепенског вира.

На Академији Српске православне цркве професор је од њеног оснивања. Аутор је неколико награђиваних научних и документарних телевизијских серија, оснивач је друштва „Љубитељи Саве и Дунава 1961. године”, а седам година био је председник друштва жртава комунистичког терора „Свети Ђорђе”.... Предавао је на страним универзитетима, 1985. године добио је Орден Светог Саве, а четири године касније награду Британске круне за црквени дом у Бирмингему. Добитник је награде Удружења ликовних уметника за животно дело.

------------------------------------------------

Најпознатија дела

Ристићева најпознатија дела су Црквени дом светог кнез Лазара у Бирмингему, Саборни храм васкрсења Христовог у Подгорици, Светосавски центар у Хановеру, црквени дом и Црква сабора светих апостола у Апатину, радио је реконструкцију цркве и конака у манастиру Каони, Цркву светог Георгија на Равној гори, Цркву успења Богородице на Златној обали код Бризбејна у Аустралији, храм у Торонту, трпезарију и капију са стубовима у манастиру Тврдош код Требиња, радио је адаптације цркава у Цириху и Базелу и још много тога.

Осим цркава Ристић је рестаурирао поткровља на београдским зградама, Вукову родну кућу у Тршићу, конак Поповића у Гроцкој и летњиковац Башагића на острву Тенедос у Турској, учествовао у рестаураторским радовима на замку Малборк у Пољској, обнављао је фасаде и ентеријере на старим зградама.

Од најзначајнијих пројеката који нису реализовани су уређење обала Саве и Дунава, Саборни храм у Приштини, обнова Цркве светог Арханђела код Призрена и обнова Новог Брда, Црква свете тројице у Скадру, Саборна цркву на Палама, Двор митрополије у Србињу, реконструкција тврђаве Пале, Руске цркве у Сарајеву, Цркве светог Фотија у Кикинди, саборног храма у Ваљеву...