Кроз велики атеље Уметничке колоније „Тера” у Кикинди одјекују звуци Моцарта, Листа, Чајковског... Пријатно је радити уз музику, кажу студенткиње са неколико уметничких факултета, које смо овде затекли с рукама у глини. У великом су послу, у организацији „Белефа” праве скулптуре за изложбу на отвореном у Београду, која ће бити приређена у част почетка Универзијаде.

Али има ту и нешто помало чудно. Звуци класике који подржавају имагинацију младих уметника не шире се из музичких стубова на какве смо навикли, већ – из скулптура. То је заправо јединствен тип звучника извајаних у теракоти, а њихов творац и изумитељ је Милан Рамаји, вајар из Мокрина, члан „Тере” од њеног оснивања пре 28 година.

Прича о глиненим звучним кутијама, по речима нашег саговорника, почела је случајно.

Кутија од сто кила

– Пало ми је на памет да наместим себи озвучење у атељеу, да слушам музику док радим. Консултовао сам овдашњег колегу Ђурицу Стојановића који се дуже бави израдом појачала, питао сам га како би то могло да се изведе, и тако сам почео. Већ први комад који сам израдио показао се као успешан, и ево већ пет година правим звучнике од глине – каже Рамаји.

Први звучник урадио је по моделу из 1957. године. Успешно је прошао тест пријатеља са добрим слухом који су се окупили да га чују. Били су одушевљени звуком из појачала од три вата. Рамаји је до сада израдио 12 звучника: најмањи су висине око пола, а највећи готово два метара, и тешки су око сто килограма. Они просечне висине теже у просеку педесет до шездесет килограма. Звучници већег формата прављени су углавном за атеље у „Тери”, који је врло акустичан, али могу да се употребе и у кафићима, ресторанима, на концертима.

У почетку је Рамаји вајао звучне кутије у облику хорне, од краћег дела ка дужем, а сада их израђује у облику пужа, од дужег ка краћем делу. Понеки примерак је и продао или поклонио, али све што је до сада направио углавном је намењено потребама уметничке колоније.

Од „физикалца” до уметника

Рамаји је по струци грађевински техничар, у младости је волео да слика, али како је требало од нечега и да се живи, а није био у прилици да много бира, почео је као физички радник у „Този Марковићу”. На његову срећу није прошло много времена, отворена је уметничка колонија у дворишту фабрике. Он се одмах пријавио да помаже у припреми глине и свега што је потребно у раду вајара – и остао све до данас у истом дворишту које је у међувремену обогаћено са неколико десетина скулптура које су радили вајари из целог света и уметничких дела која, нажалост, нису довољно заштићена од ћуди времена.

– Учио сам од скоро триста вајара из целог света који су овде сваке године долазили и остајали по месец дана и више. Радио сам са уметницима, професорима универзитета од Јапана до Јужне Америке, и са свих факултета бивше Југославије – каже Милан, који је до сада имао десетак самосталних и колективних изложби.

А што се тиче звучника од глине добијеног у техници теракоте, то већ други треба да уче од њега. Квалитет звука је далеко бољи од дрвених. Наш гостољубиви домаћин, члан Удружења ликовних уметника, глинене звучнике ће и даље радити из хобија, а наставиће да изучава однос акустике и скулптуре, како би направио хорну бољу од свих претходних.